ZAŠTO, KATRIN

U vrelom letnjem danu koji lagano dogoreva, talasi zapljuskuju mol sa tek nekoliko barčica i plažu koja se pruža udesno. Živopisni zaliv malog jadranskog ostrva treperi od jare i zvukova koje stvaraju kupači. Ispod starog senovitog bora uz obalu, proređenih grana, koji ipak ne daje dovoljna hlada i koji se sasvim nakrivio prema moru, kao da je i sam zakoračio ka vodi sa željom da se u njoj osveži, Mladen ispraća još jedan dan. Kažu da je isti takav bor i na istom mestu, takođe nakrivljen prema moru, postojao tu davno, pa kada se osušio posadili su ovaj. I on je krenuo istim smerom kao i njegov prethodnik, da se ogleda u morskom ogledalu.

Svakog je leta tako. Mladen je najneumorniji od svih kupača i ostaje gotovo poslednji na plaži da bi svaki dan ispratio Sunce koje zalazi iza planine na obali. Njemu je to kao mali ritual. Sunce ispočetka sasvim lagano klizi prema zapadu, on odsutno zuri na tu stranu, sve dok se ono ne počne ubrzano spuštati u prevoj između dva planinska vrha. Tada ustaje i staje na samu ivicu podzidane obale, netremice gledajući u rumenilo koje se prospe površinom vode, čiju sada glatku umirenu ravan počnu da režu ribarske barke, gliseri i jahte kojima se bogati vlasnici vraćaju s kupanja iz usamljenih uvala. To su lepe slike u kojima on uživa, slike plovila na čijim pramcima može da vidi konturu tela neke žene, ribara sa širokim šeširom, ili više ljudi naspram sunca koji pevaju i veselo mašu.

Većina kupača u tim trenucima počinje da se pakuje i odlazi s plaže na tuširanje, večeru i spremanje za večernje izlaske u malo ribarsko mesto, u šetnju i sedenje na nekoj od terasa restorana ili kafića. Kao da ne znaju da uživaju u toj lepoti letnjeg predvečerja. On za to vreme i dalje stoji uz more zapljusnut jarkim rumenilom sunčevih zraka, gledajući u veliki crveni krug koji dodiruje vrh planine. Razmišlja kako će za koji trenutak sunce ubrzano da potone s druge strane, kao da žuri da se sakrije i samo umorno od tog dana.

Tek kasnije, kada plaža gotovo potpuno opusti, on će se lagano okrenuti i zakoračiti prema platnenoj stolici na rasklapanje. Pokupiće slikarski pribor, veliku mapu u kojoj su tog dana pohranjene tek neke skice za budući rad, možda neki crtež, gotovo dovršen, sklopiti stolicu i laganim korakom obalom se uputiti kući.

Sve se to ponavlja danima, od kraja proleća, kada more postane dovoljno toplo i ugodno za kupanje, pa sve do kasne jeseni, kada se u vodi ne može duže izdržati. Uvek je koristio svaki trenutak leta i beskrajno mu se radovao.

– Gospodine! – začuo je jednog dana glas iza svojih leđa dok je sedeći na stolici radio na jednom crtežu tuševima u boji.

Trgnuo se, zadržavajući ruku s perom na papiru u mapi.

– Vidim da slikate – nastavila je žena koja je stajala iza njega. – Oprostite što sam bila znatiželjna i što sam kradomice posmatrala. Volim slikarstvo i to što ste upravo uradili veoma mi se sviđa.

Njemu je bilo malo neugodno, ali i drago. Osećao se kao kradljivac koga su upravo uhvatili u krađi. Na crtežu se nalazio lik devojke koju je dugo posmatrao i koja mu se svidela, nekih pet do šest metara dalje, pa je odlučio da je naslika. Nije mogao da oceni koliko godina ima. Njeno osunčano lice, duga kosa koja ga je uokvirivala i padala na ramena, nabujale grudi, divno uvučeni trbuh, prefinjeni pokreti male dame, svakako su više bili slika zrele devojke, nego devojčice. Bilo mu je neobično saznanje da se neko usudio da zaviruje u ono što on u pauzama između kupanja radi. Ljudi to obično nisu činili. Osim dece kojima je često znao nacrtati portret u nekoliko linija ili neki drugi crtež koji bi ih obradovao. Svako je bio zaokupljen sobom, uživao u letu, otežao pomalo od velike vrućine i mora.

Nije znao šta da kaže. Ostao je zatečen. Uvek je birao baš mesto uz grmlje brnistre, tako da su mu leđa bila gotovo priljubljena uz njega. Niko nije mogao s te strane da mu priđe, jedino protežući se preko grmlja mogao je da zaviri i vidi šta radi. Grmlje nije bilo visoko i ona je baš to učinila. Otišla je s druge strane, stajala je iza njega i posmatrala. Onda je, smešeći se, došla ispred, a on je, sklapajući mapu, ustao.

– Ne zamerite mi, molim vas, na mojoj znatiželji – rekla je.

Shvatio je da pred sobom ima nekoga ko ne zna dobro njegov jezik, ili ga je, dugo ne upotrebljavajući delimično zaboravio. On ju je već ranije tog dana bio primetio, ali nije obratio posebnu pažnju.

– Ne zameram – progovorio je. – To su uglavnom samo skice i poneki crtež. Ono što mogu raditi i na plaži. Tek da mi prođe vreme.

– Veoma lepo – nastavila je slobodnije shvatajući da se nije naljutio. – Veoma lep crtež.

Ćutao je, a kada poduže nije rekao ništa, nastavila je:

– Pretpostavljam da ih u mapi imate još. Da li biste bili ljubazni da mi ih pokažete?

– Razumete se u slikarstvo? – upitao je, pružajući joj mapu.

– Profesorka sam. Predajem slikarstvo – odgovorila je sedajući na zidić i dodajući – U Švedskoj.

Posmatrao je dok je dugo zagledala list po list, proučavajući crteže, gotovo zaboravljajući da je on tu.

A onda se skamenio, čuvši njen glas.

– Devojka na ova dva crteža je moja kćerka, a ono je moj muž – pokazala je rukom.

Tek tada mu je stvarno postalo neugodno. Baš neugodno. Kao da ništa nije čuo i shvatio šta je rekla. Ipak je smogao snage da kaže:

– Oprostite...

– Nema potrebe da se izvinjavate i osećate neugodno – rekla je, gledajući ga pravo u oči. Primetila je njegovu zbunjenost. – Razumem trenutak inspiracije.

I dalje je razgledala njegove crteže s velikim zanimanjem. Pažljivo ju je posmatrao. Imala je skladno telo, veoma male grudi koje su stajale kao kod devojčice i kratku kestenjastu kosu. Vedrina i osmeh joj nisu silazili s lica. Sjaj u njenim očima i elegantni hod bio je primetio još prošli dan. Kćerka i muž su dremuckali uz obalu i nisu čuli njihov razgovor.

Drugi dan su ga pozvali na piće: ona Nina, kćerka Katrin i muž Luka. Sedeli su na terasi i dugo razgovarali o svačemu pomalo. Njen muž je voleo pivo i ona ga je sprečavala da pije. Devojka je bila tiha i lepa, nije mnogo govorila. Možda zbog jezika, koji nije znala upotrebljavati, ali koji je dobro razumela. Tog dana nije bio poneo mapu, a oni su želeli da vide crteže o kojima im je ona pričala. Obećao je da će ih videti i pozvao da ga posete u ateljeu koji je imao nedaleko u jednom potkrovlju.

Tog leta veoma se zbližio s tom porodicom. Posetili su ga u njegovom ateljeu koji je ujedno bio i stan, nekoliko puta su zajedno ručali i večerali, obećali nove susrete. Katrin se obradovala crtežima koje je dobila na dar uz obećanje da će uraditi i njen portret na platnu. Imali su nameru da ostanu gotovo celi mesec.

Luka je često hvatao trenutak da se izmigolji iz ženinog vidokruga i ode na pivo. Ona se stalno ljutila na njega, a i na Katrin, koja je neprestano odlazila da s mladima skače s mola u more. Brinula je za kćerku i tu njenu ljubav prema skokovima koji su trajali beskonačno dugo. Često je ustajala prekidajući sunčanje i odlazila da proveri gde je Katrin. Ali, nakon što bi je vratila, ne bi prošlo mnogo vremena i mala bi izmolila još koji skok, zatrčavajući se i zaranjajući u more. Delimično je mogla da je prati i sa mesta na kome se nalazila, ali je mol blago zavijao prema peščanoj plaži, a tamo se nalazio veći njegov deo, pa bi se skakači svaki trenutak premeštali.

– Da li je ovaj hotel iza nas stradao u ratu? – upitala je jednog dana Nina.

– Ne, nikako – odgovorio je Mladen. – Jednostavno je zatvoren, zapušten i ne radi. Kupio ga je stranac, ne baš zainteresovan za rad. Radnici su otpušteni a hotel zatvoren. Jedan je u celosti porušen – objašnjavao je.

– Kako to? – nije joj bilo jasno i poželela je da ga pogleda iznutra, jer je zgrada bila otvorena. U njoj su se skupljali obesni mladi, često sumnjivog ponašanja. Razbijali su i uništavali sve čega bi se dohvatili, a i meštani su raznosili šta im je trebalo, čak čupajući i vrata iz zidova. Jedan dio bio je i zapaljen, ali bez većih posledica.

Bili su opet sami, on u svojoj stolici, ona uz obalu gde se sunčala. Poveo je u hotel, da razgleda iznutra, kad je već to poželela. Na sve strane nailazili su na hrpe razbijenog stakla. Popeli su se na sprat. Išli su od sobe do sobe i njoj nikako nije bilo jasno kako je to moguće, kako tolika imovina da propada. Nije imao šta da objašnjava. Smatrao je da je ono što je već rekao dovoljno. Popeli su se još jedan sprat. Bilo je svuda isto. Naišli su na sobu u koliko-toliko urednom stanju. Kao da vandali još nisu stigli da je unište. Ušla je prva. Tipična hotelska soba s kupatilom, terasom, širokim bračnim krevetom, ugrađenim zidnim ormarom, čak i zavesama na prozoru. U daljini je pucao prelep vidik sa jedrilicama na moru, a dole, ispod, u blizini, bila je plaža s kupačima i njihovim stvarima.

U jednom trenutku položila je ruku na njegovo rame. Zagledao se u njene male grudi što je primetila i propratila osmehom, povlačeći ga potom za ruku. Ležaj je bi prašnjav dok su tonuli u njega, ali oni više nisu bili svesni ničega i ništa nisu primećivali.

– Izaći ću prva – rekla je kasnije, spuštajući se niz stepenice.

– Otići ću na drugu stranu plaže posle tebe – prošaputao je tiho, kao da ih neko može čuti.

Još dok je koračao drugim delom peščane plaže prema Ribarskom selu, primetio je da se nešto čudno dešava. Ljudi su se užurbano skupljali u krug i bilo ih je sve više. I sam je požurio da vidi šta se događa. Kada je konačno uspeo da priđe prema sredini, zanemeo je i ukočio se u mestu. Ljudi su i dalje prilazili i bilo ih je sve više. Tiskali su se prema sredini, stvarajući tako sve veći krug. Krv mu je navrla u glavu. Zavrtelo mu se i pomislio je da će pasti. Ali masa ga je stiskala sa svih strana i ostao je, tako uklešten, da stoji. Više ništa nije čuo ni video i sve oko njega dešavalo se kao u snu, stajao je i dalje bespomoćno ukočen kao spomenik, odsutan i nem. Ljudi su ga gurkali, ali on nije osećao ništa. Ispod njega je nauznak ležalo beskrvno i nepomično telo male Katrin, rasute duge kose, nekako suviše malo, mnogo manje nego što mu je izgledalo kad ju je video samo koji čas ranije.

Trebalo je da potrči na drugu stranu plaže prema Nini, ali on nije činio ništa. Samo je i dalje nepomično i ukočeno kao stena stajao okružen ljudima koji su stalno pristizali, obasjan suncem koje je zalazilo i prosipalo rumenilo, bojeći sve zlatastom bojom.

I svakog časa dolazilo mu je da krikne:

- Zašto, Katrin?