BOSONOGA ANA

U blesku tog kratkog i dalekog leta, kada su se u predvečerje iznenada sreli, sve je bilo brzo i kao u snu. Jedna topla i uskomešana noć protekla je tako munjevito i Jakov nikako ne uspeva po sećanju da složi slike u album u kome bi Anin lik zauzimao najlepše mesto.

Ona bosonoga elegantnim korakom prolazi stazom koja se penje od mora prema kućama. Jakov prvo primećuje baš to, njena stopala koja mekano dotiču tlo, kao da je ono još vrelo od avgustovskog sunca i kao da se zbog toga malo propinje na prste. Na sebi ima samo kratku haljinu i ništa u rukama. Dok se mimoilaze njihovi se pogledi na tren susreću i na licu joj primećuje smešak, možda samo kao nagoveštaj, ali dovoljan da zapali vatru. Trenutak potom mora da se okrene, jer ne može da odoli, i posmatra kako ona odlazi i brzo zamiče iza zavijutka. Dok stoji još vidi njeno ljupko lice i razmišlja kako je šteta što neke lepe stvari prominu pored nas da se više nikada ne ponove.

Ali, uveče, na terasi uz more, dok gitarista izvlači tihe tonove i dok s drugom pije pivo, ona ga je ponovo pogledala čini mu se najlepšim očima na svetu. Od tog pogleda njemu se u stomaku razliva vrelina, pomalo je spetljan, a zna da mora da joj se obrati. Na njegov pozdrav ona odgovara jezikom koji on, nažalost, ne razume. Ona zna i engleski, ali, avaj, ne zna on.

– Sreli smo se danas – kaže Jakov na srpskom, pa na nemačkom, zatim na ruskom.

Ona mu uz osmeh nešto odgovara ali on opet ništa ne razume.

– Kaže da ste se sreli danas – prevodi mu drug njene reči.

Nekoliko trenutaka kasnije već su sedeli učetvoro, i dok je njegov drug s njenom prijateljicom razgovarao kao sa starom poznanicom, Jakov se mučio da se sporazume s Anom. Drug mu je povremeno prevodio njene reči, ali zaokupnjen svojom sagovornicom nije baš mnogo ni mario za njih dvoje.

Te noći more se leskalo najlepšim sjajem pod prašinom zvezda dok su njih dvoje koračali peščanom plažom tik uz vodu. Nosila je sandale u rukama i gacala po plićaku povremeno. Reči nisu bile ni potrebne, mada ih je bilo. I sigurno je svako od njih dvoje mislio i želeo isto – da ta noć potraje što duže, jer je Ana ujutro trebalo avionom da odleti u Švedsku.

– Ti si bosonoga Ana – govorio joj je Jakov, ali ona nije razumela njegove reči dok je pokazivao na njena stopala.

– Nema ništa lepše od mora i leta – zvonio je Anin glas na švedskom. – Mogla bih ovako celog života.

Ni Jakov nije razumeo nju, ali ju je grlio, kao da je želeo da kaže: Ovo je jezik koji svi razumemo.

Ispod bora, u senci njegovih širokih grana, ljubila ga je vlažnim usnama koje su malčice podrhtavale. I dok je mirna površina mora upijala noćno nebo, bio je to za njih najlepši ukus leta, leta koje se ne može zaboraviti. Nema lepšeg zvuka od penušavog mora koje povremeno pomiče kamenčiće u plićaku i savršenijeg oblika od napupelosti tela i grudi. Bili su u čvrstom zagrljaju i stopljeni u zanosu. I svaki trenutak bio im je dragocen, kao da su žurili da nešto ne propuste.

Noć je bila meka. Noć je bila sva ispunjna mirisnim bujanjem njenog tela.

Zatreperile su Anine glatke noge na pesku.

A ujutro, dok je svetlost pljuštala po krovovima, ničega od toga nije bilo. Izložen bleštavom sjaju mora, sunca i peska Jakov se osećao usamljeno. Sve je još veoma ličilo i mirisalo na nju, a nje više nije bilo tu.

Kad bi barem znao opisati njene oči a da ne pretera. Činilo mu se da ima oči boje vode, zgaslog i mirnog mora; baš takve – svetle i duboke. Zatim, opet, što mu se činilo verovatnijim, da su ličile na boju zelene masline čije je plodove često držao na dlanu. Trenutak kasnije mislio je kako su malo svetlije i da su imale sjaj zrelog zrna grožđa. Na kraju nije bio siguran ni u šta, samo je želeo da se još jednom u životu utopi u njihovim dubinama.

Na svakom koraku pratio ga je njen osmeh i kao da je čuo njen glas. I kao da je očekivao da će svakog časa da se ponovo pojavi i potrči sva ozarena u njegov zagrljaj.

Kako je ta noć prošla brzo i nestala kao san! I on bi, nakon što ju je u samo svitanje ispratio do hotela, da poleti kao ptica. Nije znao šta da radi sa sobom i vratio se na obalu na isto mesto, seo i dugo zurio u udaljeno kamenito ostrvo obasjano jutarnjom svetlošću.

Potom je ustao je i počeo da šeta ivicom mora, duž peščanog žala, potpuno pustog.