RASPUST

Već odavno je prošlo vreme ručka, osećao je glad, ali nikako nije nalazio snage i hrabrosti da krene prema kući. Sada kada je ujna znala za to, nakon što ga je Milan odao, možda je najbolje da se prvim autobusom vrati u grad, iskradajući se da to niko ne primeti. Imao je u džepu netaknuti džeparac koji su mu roditelji dali pre polaska, mnogo više  nego što je potrebno za kartu. Treba samo da se spusti niz breg i sačeka prvi autobus.

Međutim, on je i dalje bio sakriven u šumarku, među visokim stablima kroz čije se grane videlo osunčano nebo. Šetao je osluškujući kako lomeći se pod nogama krckaju grančice, sedao oslonjen o deblo, pa opet ustajao i nastavljao da korača. On to nije mogao da otrpi, a susret s ujnom i njen pogled nije mogao ni da zamisli. Baš je baba taj Milan.

Leto je baš lepo počelo, a onda je čuo kako ga Milan cinkari.

– On se spanđao s Cigankom.

Virio je kroz odškrinuta vrata i video kako ujna podiže pogled, stojeći pored sudopere i brišući ruke. Ledeni znoj oblio mu je čelo, ukočio se na mestu, ali je ostao i čuo šta govore.

– Kojom Cigankom? – pitala je ujna. – Šta to pričaš?

– Eminom, onom odozdo, s reke – pokazivao je prstom kroz prozor Milan.

– A, ona Cigančica! Pa lepa je. A kako se to desilo?

– Tako, nabacivao joj se, a ni njoj nije bilo mrsko.

– Kada?

– Prekjuče, ali sam mislio da ne treba da kažem.

– A gde su se našli? Mislim Emina i Andrej, kako su se upoznali?

– Na reci, pecali smo ribu i ona je naišla.

Onda je do detalja počeo da opisuje šta je video na livadi.

– Meni se čini da ona nije loša devojčica – zaključila je ujna. – Deluje uredno i smerno.

– Jest, ali zašto? Kod toliko drugih devojčica.

– Ne budi cinkaroš – prekorno i odsečno je rekla ujna.

Bilo mu je drago da ujna ima izvesno razumevanje i kao da nije imala ništa  protiv njegovog postupka. Ali, šta je Milanu, tom ćućurilikanu, trebalo da u detalje opisuje sve kako je bilo, pa čak da pomalo i dodaje i izmišlja? Ipak je pobegao od kuće, baš onda kada je Milan kao neka baba završavao priču o tome šta je video na razbacanom plastu sena. Znači, on ih je špijunirao, virio iza nekog grma, a nije ostao na obali kako je rekao.

Sve je počelo više kao šala. Kada je Emina naišla pord njih, on ju je primetio i šeretski dobacio, ni sam ne znajući kako mu je baš to palo na um:

– Lepotice, zbog tebe noćas neću spavati.

Ona je zastala, verovatno zato što je poznavala Milana, koraknula zatim još nekoliko koraka i široko se osmehnula. Sigurno je bila znatiželjna da vidi ko je to nepoznat s njim. Bila je otprilike njihova vršnjakinja, možda malo starija. Lice joj je bilo bledunjavo, usko, manje tamnoputo nego kod drugih Cigančica koje je dotad viđao. Kosa, crnja od najcrnje noći, nemarno joj je padala po ramenima. U očima, koje su ih netremice gledale, bilo je nekog čudnog sjaja, nečega što je ličilo na stalne suze, ili preostale suze nekoga ko je skoro prestao da plače. Njega je baš taj sjaj zaneo i poželeo je da je bolje upozna.

– Budan ću te noćas sanjati – rekao je Andrej mnogo kasnije, kada je ona sela na ledinu, ispruživši bose noge po travi.

Začudio se toj svojoj maloj drskosti, ni sam ne shvatajući kako mu je to odjednom palo na pamet.

Ona se zakocenula od smeha, malo oborila pogled i zaćutala. Tada su već krenuli u šetnju obalom, nakon što je na to pristala, sami, jer je Milan rekao da on ostaje sa njihovim štapovima.

– Ja živim tamo dole – pokazala je Emina rukom.

– Pod mostom? – upitao je s nevericom.

– Ne baš...

Onda je shvatio: u Karton naselju, kako je ranije rekao Milan da se zove naselje u blizini mosta. Sastojalo se od desetina sklepanih baraka, sa blatnjavim sokacima po kojima su jurcala musava deca. Jednom je poželeo da vidi te kućice i Milan ga je prove kroz njega. Smrdelo je na sve strane, sa mnogo mačaka i pasa, a iz svake od njih treštala je muzika ili su se čuli bučni glasovi.

– Ne veruješ – osmehivala se zagonetno, ne bez malog stida, koji, činilo mu se, vidi u njenim očima, pomešanim sa onim čudnim bleskom, sjajnim kao suze koje treba obrisati.

– Istina je, da znaš. Privremeno, tako kaže mama – dodala je skrećući pogled.

Koračali su još malo, a onda je, kao da želi malo da se opravda, da ublaži to saznanje koje je sada imao, dodala:

– Tata je već napravio temelje za novu kuću, nedaleko. Tamo smo kupili plac i biće nam veoma lepo.

Pokazala je rukom na breg obrastao voćnjacima, iznad reke.

Ne znajući šta da kaže, ne želeći ničim da je uvredi, da prekine tišinu koja je nastala, Andrej je rekao:

– Imaš lepu haljinu.

Njoj je pohvala bila draga, zadovoljno se nasmešila i lepezasto ju je rukama raširila, pri čemu je malo više otkrila noge, potom se zavrtela u krug na jednoj nozi tako da su joj gotovo sevnule gaćice.

Zastali su na jednoj uzvisini, usred cvetne, delomično pokošene livade, sa urednim otkosima, naviljcima sena i nekoliko manjih plastova na kraju. U blizini je bila reka, zelena, veoma krivudava. Preko nje, u daljini, mogli su da vide lepotu zlatnih polja pravilnih oblika, kao da ih je neko pažljivo crtao.

U popodnevnoj zelenoj tišini, polako su koračali kroz visoku travu koja je čekala kosidbu, gazeći poljske cvetove, a zatim, poneseni trenutkom i lepotom koja ih je okruživala, kao po dogovoru, gotovo u isto vreme, najednom su potrčali uz glasni smeh, bacajući se malo dalje na prvi plast, razbacujući ga na sve strane.

Trenutak kasnije bili su zagrljeni, gotovo potonuli u seno, kao u nekom mirisnom gnezdu koje se sklopilo oko njih. Gledali su se direktno u oči, ustreptali kao vlati trave, ne govoreći ništa. Od uzbuđenja, grudi su im se nadimale, udarajući unutra kao doboši. Svuda su osećali miris kamilice i polusasušenog sena.

Zatim se ta igra ponovila i sutradan, trajući duže, onda i sledeći dan i verovatno bi još da ih Milan nije video. I uvek se završavala na cvetnoj livadi, u poljskom cveću ili u tek sakupljenom senu.

Tako je bilo i tog dana. U letnje predvečerje, pre nego što ga je Milan otkucao, opijeni mirisom kamilice i kiše koja je u sitnim kapljicama dolazila, ležali su na livadi, pripijeni. Možda ih je Milan zbog kiše potražio, a možda ih je kradomice svaki put i ranije pratio i posmatrao, on to nije mogao da zna.

Njemu su se sviđale njene oči, punačke usne, tanke ruke koje su ga dodirivale, ali je sve više, da ona ne primeti, istezao vrat da bi virnuo u prorez haljine ispod koje su se nazirale jabučaste grudi.

- Imaš li devojku? – pitala ga je.

- Zašto pitaš?

- Ne moraš da odgovoriš ako nećeš.

- Zašto ne bih odgovorio. A ti momka?

- Ja sam prva pitala.

- Imao sam.

- I šta se desilo?

- Ništa. Našla je drugog.

- O, to nije lepo.

- Nije, ali tako se desilo.

- Jeste li se ljubili? Znaš već...

On je ćutao i razmišljaao da li da kaže.

- To ništa ne znači, ne srami se.

Žestoka mala klinka, pomislio je milujući glatku kožu njene natkolenice, a onda ga je ona čvrsto prigrlila valjajući se s njim po senu. Bio je očaran svim, njome, mekoćom mirisa kamilice, nebom koje je obećavalo kišu, zvukovima iz daljine. Sve je ovde mnogo lepše nego u velikom gradu iz koga je dolazio, drukčije, čak i ova devojčica koja se tako zvonko smeje, koja mu priča neobične stvari i bez ustručavanja kaže kako joj se sviđa.

Tada se pojavljuje Milan, iznenada. Kao da je iz zemlje iznikao, na samoj ivici livade, stoji i doziva ih, a nije jasno kako je znao da su baš tu. Oni se usplahireno dižu, otresaju sasušene travke s odjeće i kose, zbunjeno, ne znaju šta bi odgovorili.

- Uskoro će kiša, pljusak – kaže Milan. – Treba da požurimo kući.

Kiše kao da nije ni bilo, tek mali topli pljusak koji je brzo minuo. Čim su se vratli kući sunce je opet zasjalo, a zemlja je ponovo bila suva. Do kraja dana je bilo čak pomalo dosadno, barem njemu, jer je stalno mislio na Eminu. Milan ništa nije spominjao i mislio je da će se sve na tome završiti.

Sada je bio tu i stalno je razmišljao šta bi trebalo da učini. Nikako nije mogao da se odluči. Ako ode, nju više neće videti, a možda će time napraviti još veću štetu, možda će tako priča još više da se raširi. Možda je najbolje da ostane i da objasni da se ništa loše nije desilo. Pa i sama ujna je rekla da je Emina lepa i dobra devojčica. Onda je čuo ujnu kako ga doziva i on se nakon premišljanja odazvao.

- Dođi, lepi moj! – pozvala ga je. – Sigurno si dobro ogladneo.

Približio se oborenog pogleda i video da ga ona nasmešeno promatra, a onda grli i vodi prema kući. Ne govore ništa, samo tako lagano koračaju. Dok se penju stepenicama na verandu vidi Milana kako sedi u naslonjači i cereka se. Bes u njemu kipti i već tada bi ga jako pljusnuo. Ali, neka, misli, već ćeš ti dobiti svoje. Zatim ruča i oseća kako se ujna na neki poseban način trudi oko njega. Ili se to njemu samo čini. Niko ništa ne spominje.

- Baš si baba – rekao je kasnije Milanu i dobro ga izdevetao.