OPOJNI GREH

U punoj svetlosti prolećne zore ležao je nauznak na pustoj plaži od sitnih belutaka i peska a da ni sam nije bio svestan kako se tu našao. Iznad je svetlucalo plavičasto nebo sa poslednjim zvezdama koje su se lagano gasile, a penušavo more mu je gotovo doticalo stopala. Levo od sebe video je kako se prostire malo pristanište i mol s velikom bronzanom bitvom za koju nije bio privezan nijedan veći brod, ali su se iza lagano njihali jarboli usidrenih barki. Desno su se uz brdo penjale nove kuće, a iza njega stari deo primorskog mesta sa oronulim zgradama od klesanog kamena i kapijama od kovanog gvožđa. S pučine je dolazio povetarac i donosio miris mora, topao i lepljiv od soli. Svud oko njega prostirala se neka mistična tišina ničim nenarušavana osim ponekog krika galeba koji bi se strmoglavljivao na glatku površinu vode. U dubini svojih kuća čvrsto su spavali njihovi vlasnici.

Bio je ispunjen nekim magličastim zadovoljstvom, ali nije razumevao njegov pravi smisao. Glava mu je bila otežala i sve mu se komešalo kao u nekom bunilu. Nije bio bistar i sasvim svoj. Ne shvatajući da li sanja ili je u stvarnom vremenu i dalje je ležao pokušavajući da misli. Osećao je bol u slepoočnicama i klonulost u celom telu. Misli su mu bile nepovezane i u košmaru. Pored sebe je primetio praznu flašu. Onda mu u svest dopre noćašnja sedeljka uz vino. U životu nikada nije toliko popio, pa je sve ovo valjda od toga.

Jutarnja svetlina sve više je klizila niz kamenite strmine i vazduh je počinjao da treperi iznad pučine. Prozračnost neba nagoveštavala je još jedan lep letnji dan. Ogromna noćna kupola zvezda gotovo je potpuno nestala. Ustao je i zagazio u vodu, toplu i prozirnu. Noge su mu propadale u pesak i belutke. Na sebi je imao samo majicu i kratke pantalone i nije mu bilo jasno zašto je potpuno mokar. Stajao je kao ukopan još koji trenutak dok su se prvi zraci kose svetlosti probijali između kamenitih brda.

Upoznao ju je i svidela mu se na neobičan način. Početkom leta bio je pozvan da u nekoliko navrata obiđe slikarsku koloniju i da svojim iskustvom pomogne mlađim slikarima. Rado se odazvao i već pri prvom susretu s mladim ljudima, dok ih je obilazio od štafelaja do štafelaja na padini plavičastog brda, ispod kojeg se pružala prostrana dolina s prozirnim vazduhom iznad nje i nad kojom je zalazak sunca u mnoštvu boja i rumene izmaglice stvarao poseban ugođaj, primetio je sasvim po strani jednu osamljenu slikarku. Bila mu je okrenuta leđima i ne bi je ni zapazio da nije izgledala sasvim ljupko sa kosom pažljivo skupljenom u punđicu i u laganoj haljini boje kajsije koju je lepršao vetar. Prekrasna slika, pomislio je gledajući u njeno skladno telo okrenuto štafelaju. Bila je zaokupljena radom kad je prišao i nije ga primetila nego je nastavila da slika. Svidelo mu se i kako radi. Povlačila je vešto i brzo kistom po platnu i bila je sva u stvaralačkom zanosu. Stajao je gledajući i ne želeći ničim da poremeti tu njenu zanesenost. Kada se ipak okrenula video je da je bila zaista mlada i lepa. Ozarena nežnost njenog osmeha osvojila ga je istog trena. Beše se zarumenela dok mu je govorila o sebi gledajući ga krupnim baršunastim očima punim svetlosti. Zvala se Lusiana i upravo je bila svršeni akademac.

Nakon nekoliko meseci poželela je da ga predstavi svom ocu i sestri o kojima je mnogo pričala. Naročito o kući na samoj obali mora i očevom vinogradu. Do tada nikada nije bio u Istri i sa zadovoljstvom je prihvatio predlog. Ona je vozila a on je posmatrao krajolik. Osećao se prijatno i radosno dok su se spuštali s blagih brda i ulazili u ravnicu. Bilo je neke uzvišenosti u tom kraju, neke čudesne svetlosti koja ga je podizala, lepote koju nije očekivao i koju je otkrivao u zelenim njivama s maslinama i smokvama na crvenoj zemlji. U jednom trenutku samo što nije uskliknuo: Ovde sam bliže Bogu! I pričao joj je o tom svom osećanju dok se ona zadovoljno smešila menjajući brzine.

Njen otac ga je dočekao ljubazno. Uveo ih je u kuću gde su odložili stvari, a onda kroz dnevni boravak proveo da sednu na terasu koja se ogledala u moru. Sestra Fani, Lusianina bliznakinja, nije tog trenutka bila kod kuće. Kuća je bila lepa i uredna, iako njen otac već godinama nije imao suprugu koja je iznenada umrla od neke bezazlene bolesti, ali se videlo da je tu prisutna druga ženska ruka. Vratio se s bokalom crnog vina i čašama raspoređujući ih po stolu. Poznavao je to vino tamnocrvene boje s ljubičastim odsjajem kojim dominira miris maline. Lusiana ga je povremeno donosila ili dobijala i pili su ga zajedno. Rekla je da se zove teran. Bilo je pitko i izvrsno. Ali ovo što su sada pili nadmašivalo je sve što je ikada u životu okusio.

–  Sviđa li vam se? – upitao ga je nakon otpijenog prvog gutljaja.

On je samo cmoknuo i nasmejao se, ne odolevši drugom gutljaju. Začas su se na stolu našli istarski pršut i sir, zelene masline, suve smokve ... Sedeli su i pričali, jeli i pili i on je prvi put u životu osetio kako mu to vino baš prija i ne opija naglo, što ga je začudilo. Kako je crno i gusto, nožem bi se moglo rezati, pomislio je gledajući u čašu. On inače nije pio, ali ovakvoj lepoti nije mogao odoleti. I to se odužilo dugo iza ponoći.

Njen otac je s ljubavlju pričao o svom vinogradu koji se nalazi podalje od grada i u kome ima kamenu kućicu za alat s jednom sobom okrenutoj na trsove, masline i smokve u kojoj se može i prespavati.

– To vam moram pokazati – rekao je. – Provodim tamo dosta vremena, ali ne žalim. Naročito od kada sam u penziji.

Te noći spavao je sam u sobi. Lusiana je tako želela, zbog oca, mada je sve bilo jasno. Oni su bili zajedno nekoliko meseci i voleli su se na poseban način. Došla je da ga pozdravi i poljubi vragolasto se smešeći dok je odlazila. Slab vetar zaduvao je s mora i ušao kroz otvoren prozor stvarajući ugodu. Posmatrao je nebo, prostrani noćni svod sa treperavim zvezdama i tavanicu koja se počela lagano okretati. Razmišljao je zašto nije upoznao i njenu sestru, zašto se nije pojavila. Opijen vinom i mirisom mora brzo je utonuo u san osluškujući kako lagani talasi zapljuskuju obalu.

Ujutro pri doručku za stolom je sedela i njena sestra koja se te noći vratila odnekud. Ustala je kada je prišao i pružila mu ruku, tako tanku i nežnu da se sva istopila u njegovoj. Imao je iskustva sa ženama, često su mu se mnoge od njih svidele, ali sada je zanemeo. Mada je bila Lusianina bliznakinja, izgledala je kao da ima jedva šesnaest godina i na njenom licu bilo je toliko čudne lepote. Ne bi se baš moglo reći da je nalazio neke velike razlike između sestara, ali kod nje su mnoge crte još više potvrđivale savršenstvo male lepotice. Krišom je proučavao njeno lice i telo, s mirisom opojnog greha koji je pomalo osećao zbog Lusiane. Ali njeno lice s rascvetalim usnama imalo je nešto neodoljivo što privlači. Razvučene u osmeh behu čulne i meke i u njima je video najviše razlike između njih dve. Mada je u Lusianinim očima bilo more neiskazane ljubavi u koju je verovao, u dubini Faninih je bilo nešto što je zvalo i plenilo. Lepa i prepuna otmenosti sedela je do njega, prekrštenih dugih nogu na kojima su se posebno isticala obla kolena, sa skladnim pokretima prave male dame. Nežnim mekim rukama povremeno ga je ovlaš doticala. Osećao je uzbuđenje sa svakim dodirom njene kože. A nakon što ga je nekoliko puta dodirnula kolenom, okrenuo se i u njenim očima nije video kajanje. Posle doručka pri kome je on kao ludak ispio tako rano nekoliko čaša izvrsnog vina a da ni sam nije bio svestan zašto to čini, ona se uspravila – vitka i s divno uvučenim trbuhom i stala da skuplja posuđe. Šum njene haljine koja se priljubljivala uz telo, ocrtavajući lepo izvajane linije stasa, s lakoćom i gipkošću koraka behu nešto što mu se stalno upijalo u mozak. Lusiana nije primećivala tu ushićenost njenom sestrom, a on se trudio da sakrije zbunjenost. A da li je Fani u tom trenutku nešto osećala, to nije mogao znati. Dodiri kolenom mogli su biti samo slučajani.

U nedelju su ga pozvali da s njima pođe u crkvu na misu. Nije imalo smisla da odbije. Radilo se o predanoj katoličkoj porodici, smernoj u svemu. Iako je bio druge vere, krstio se na drugačiji način svaki put kad i oni, ne izgovarajući reči molitve koje nije znao. Sedeo je između Lusiane i Fani, stalno prateći šta one rade kako bi činio isto. Kada bi oni ustali, ustajao  je i on, i sedao kada i oni. Svidela mu se ta njihova pobožnost i lepota glasova kada su svi u crkvi zapevali. I to je za njega bilo nešto novo.

Posle crkve pošli su autom u vinograd, udaljen desetak kilometara od grada. Bio je oduševljen kamenom kućicom, terasom i čatrnjom kako je rekao njihov otac da se zove cisterna za vodu. Kamen je bio beo kao sneg i tako lepo i pažljivo isklesan i ukrajan u zidove kao da ga je neko rezao makazama. Kada je saznao da je baš sve što vidi sam uradio njihov otac, nije mogao verovati. Trsovi su bili uredno okopani i bujno zeleni na crvenoj rahloj zemlji. Nije mogao da se nagleda pravilnih redova loze, predivnih krošnji niskih maslina, kao i smokava koje zru na ivici vinograda. Sve je tu bilo uredno i skladno kao u najlepšoj priči. Sigurno je njihovom ocu trebalo mnogo vremena rada i posebnog truda da bi izgledalo sve tako kako je. I tu su pili vino dok mu je njihov otac pokazivao drvene bačve, ali i one od rostfraja detaljno opisujući svaku pojedinost oko pravljenja vina. Na zidovima je visilo nekoliko bukaleta kao i starog alata za obrađivanje vinograda, više kao ukras nego što bi koristili svrsi.

– U ovim bačvama je teran, u ovim merlot, a imam malo i istarske malvazije – pokazivao je njihov otac. – Postoji i bela i crna malvazija, ali ja imam samo belu.

Odbio je da pije belu malvaziju objašnjavajući kako mu belo vino stvara kiselinu, kušajući ga samo malo i mirišući iz čaše. Ali mu je zato teran sa određenom nijansom trpkosti prijanjao za dušu i nije mu odolevao.

Onda su pričali o načinu prirodnog sušenja i spremnja smokava, jer je njega to posebno interesovalo. I sam je leti znao da ih bere i suši, ali nije bio siguran da li to radi kako treba. Njemu se svidelo to s kojom elegantnošću i ljubavlju sve troje drže čaše sa stopicama, kao u nekom malom ritualu, odajući i na taj način počast vinu. Malo bi ga lagano kružno promućkali, pri čemu bi se ono razlevalo u rubin crvenu boju protkanu ljubičastim tonom, a onda kao svetinju prinosili ustima pijući ga u malim gutljajima. Posebno je to lepo izgledalo kod Lusiane i Fani. Naprosto mu se sve sviđalo kod te male porodice.

– Vino ima lepu priču – rekao je na kraju otac, ali i ništa drugo. I nije ni trebao da je ispriča, jer je vino uistinu to bilo – najlepša priča.

Idućih dana shvatio je da se s njim događa nešto čudno. Stalno je mislio na Fani i pokušavao da što više bude u njenoj blizini. I stalno je kod nje otkrivao nešto novo što ga je neodoljivo privlačilo, nije dalo mira. Ona mu se osmehivala i znala za taj jaz između njega, nje i sestre, ali ga je iskreno želela. Jedne večeri donela mu je krčag hladne vode i poželeo je da ostane. Kada joj je pomilovao lice, ona je oborila pogled, zadrhtala, ali nije pobegla, samo je tako malo postajala, a kad on ništa više nije učinio, okrenula se i izašla.

Nikako ne može da razluči šta je san, a šta java. Šta mu se desilo dok je bio trezan, a šta u pijanom stanju. A pio je nerazumno mnogo jer tom vinu nije mogao odoleti. I da li se to uopšte desilo, je li istina, da li je  moguće? Ne radi li se samo o malo ludila izazvanom vinom, nije li taj događaj ili san samo podsvesno priželjkivao? Da li je smeo toliko da pije? Zašto ga Lusiana nije sprečila? Da li da se kaje, ili oseća zadovoljstvo ako je ičega bilo? Oseća kao da ga stalno nešto lepo zove s tih punačkih usana. Ali kojih usana, čijih? Lusianih ili Faninih? Nije moguće da je toliko sanjao. I zar je mogao odoleti? I kako je do toga došlo pred zoru, uz samu ivicu mora, kako se našao tu? Je li ga ona takođe vođena vinom povela? Ne, ubeđuje se, to nije bio san. Gotovo je siguran da je pijan tu na plaži vodio najlepšu ljubav s jednom od nje dve. Strasnu i divlju, kao nikada dotad i koja je trajala veoma dugo.

Miris opojnog greha koga možda i nije bilo, osim u snu i nekoj vrsti ludila, izazvanog najboljim vinom koje je pio u životu. Pa šta?

On gasi požare u njenim očima dok joj se telo lomi u pasu i spušta na pesak gledajući u mastiljavo nebo. Na volšeban način odbacuje laganu haljinu i ostaje naga nalik boginji. Gori sanjajući o dodiru kao i on. Njen tihi baršunsti glas stapa se sa zvukovima mora i ne razume šta mu govori. Ili jednostavno nema vremena da razume. Omamljen tom mišlju da ljubi dve sestre skupa, ne oseća nikakvu krivnju. To ne može u tom trenutku, jer strast narasta poput plime. Kao da mu je to prvi put u životu. U toj pomami vidi kapljice mora u ulegnuću njenog trbuha koji je tako čedan. Bledi pupoljici dojki čine mu se nekako drukčiji, veći i nepoznati dok ih ljubi. Oseća miris njenog vitkog i dugog vrata i vidi kako je bleda i uzdrhtala. I on je nov, drukčiji. Njen netremični pogled kaže: Još! Nemo treperenje usana sigurno ima neki smisao koji ne može dosegnuti. Ispunjen neobičnom milinom posegnuo je između njenih nogu dok ga ona punim, podatnim i drhtavim ustima ljubi i ljubi. U oči, veoma nežno. Oseća pod sobom to prekrasno mlado obnaženo telo i ne zna da li ga zaslužuje. Ono prenosi na njega drhtaje i uzdahe. Na licu zlatastom kao med svetlucaju joj jutarnje zvezde. Spušta  ruku u vrele dolje njenih prepona, na bogati trougao svilenkastih i lepih dlačica. Lusiana, nije moguće! Kada su ti narasle?

Ležeći na mekom morskom pesku, na mesečini koja već bledi, vidi kako se jedna prekrasna vitka devojka, dugih nogu boje kajsije i tankog struka uspravlja i odlazi u more. Miris raspuštene kose ostaje iza nje i ona više nije pohotna i usplamtela kao požar, nego sasvim smirena. I ulazi polako, centimetar po centimetar, dugo i lagano njišući bokovima, dok sasvim ne nestane u vodi, dok joj more ne prekrije i glavu. Ispija najduži gutljaj vina živih neobuzdanih mirisa i ništa ne razume. Gleda u nebo sav ispunjen zadovoljstvom i pada po pesku, nauznak.

Potom u magnovenju, u bleštavom svetlu mora, opet vidi kako se ona s morskim sjajem na telu lagano vraća. Izranja prvo njena nasmejana glava, blistava usta, vrat, grudi nabrekle od bujnosti, tanke ruke, gipke linije njenog stomaka. Savršena mala lepotica, izgleda savršeno ljupko. Gleda ga odsutno, oborenih očiju, jer njene su neizrecivo lepe oči skrivene u senci kose. Nalik je devojčici, bledoj i predivnoj. Tajanstvenoj.

S neznatno napućenim usnama ona mu prilazeći nešto šapuće što nikako ne razume. Dok pregib njenog pasa svetlucajući zarobljava poslednju zvezdu on bi da je zovne, ali ne zna kako da je oslovi – Lusiana ili Fani. Ona pada po njemu i njena vlažna kosa na njegovom licu mu prija. I opet se ponavlja isto. Oni se vole opijeni strašću i vinom. Morska izmaglica se diže iznad glatke vode i u daljini se čuje motor neke ribarske barke u povratku.

Laganim korakom vratio se u sobu. Dočekao ga je miris lavande u vazi. Unutra nije bilo ničeg posebnog, tek ležaj, veoma stara vitrina s knjigama, mala komoda, stočić kraj uzglavlja na kome se nalazio krčag s vodom i jedna čaša. Bio je već ranije zapazio neke detalje iz njene unutrašnjosti koji su mu se svideli, kao što su sačuvani delovi od kamena koji su optočeni ostalom belininom zidova delovali veoma lepo i stare drvene grede na stropu, gotovo crne. Legao je u krevet onako mokar i čuo kako je soba ispunjena šuštanjem mora. Tavanica se opet okretala. Zaspao je istog trena.

Miris soli, miris leta ulazi kroz prozor. Zvuk penušavog mora je najlepša muzika koja ga budi. Dohvata krčag s vodom koji mu zamalo ne ispade i ispija duge gutljaje. Još je snen i oseća se iscrpljenim i ispražnjenim. I glava mu je kao košnica puna uzbunjenih zlatastih pčela.

– Pospanko! – oteže Lusiana ulazeći u sobu. – A zašto si sav mokar?

Njemu ništa nije jasno i ćuti dok ona utiskuje poljubac na njegove usne.