DALMATINSKO BILJE

Gospodin Paskval lagano zaustavlja automobil pred kućom na adresi koja mu je bila naznačena. Izlazeći iz njega, brišući čistom maramicom od batista čelo i vrat, osmatra njeno lice i fasadu prema ulici, kao da proučava da li će biti dovoljno dobra za duži boravak njega i familije tokom leta. Njegova ćelica sa nešto dužom kovrčavom i potpuno belom kosom, koja obrubljuje glavu, svetli na večernjem suncu koje samo što nije zašlo. Želja mu je da provede ugodan odmor i da usput proučava dalmatinsko bilje. Paskval je sredovečni gospodin koji svaki trenutak posvećuje bilju i uvek se nada da će jednom naići na neku nepoznatu i još neotkrivenu vrstu. Za ovogodišnji odmor s familijom odabrao je malo ostrvo i mesto na samom njegovom izduženom kraju, izloženo suncu leti i buri zimi. Spuštajući se krivudavom i uskom cestom velikom nizbrdicom, između dva gola i visoka kamenjara, pobojao se da će ovaj kraj oskudevati u bilju koje ga interesuje. Ali kada se između kamenitih brda spustio u dolinu koja se prema svom kraju sve više širila, zelenu s obje strane puta, sa baštama, maslinama i smokvama, shvatio je da nije pogrešio. Radovao se tome. A kada se potom provezao u blizini duge peščane plaže, zalutavši tražeći ulicu, bio je zadovoljan što će mu supruga i kćerka moći uživati u čistom moru i kupanju.

Osmotrivši dobro kuću gospodin Paskval zaključuje da je uredna, sa dovoljno mesta za parkiranje pod nadstrešnicom, cvećem i visokim borovima uz ogradu koji daju prijatnu hladovinu. Zaključuje još da kuća nije daleko od plaže i da automobil neće morati da koristi, što ga raduje. On je dugo vozio od Pariza i oseća kako ga pomalo boli svaki deo tela, proteže se, ali zna da će taj umor brzo da mine.

Iz kuće izlazi Korina, vlasnica apartmana za iznajmljivanje, osmehnuta i srdačna, koja sa nekoliko loše izgovorenih reči dobrodošlice na francuskom želi da ostavi utisak dobre domaćice. S njom je i njen sin Luka, svršeni srednjoškolac, čiji je takođe zadatak da dočekuje goste i pomogne uneti stvari u apartman. Gospodin Paskval pita da li je na dobrom mestu, pružajući Korini papir koji je dobio u turističkoj agenciji, a ona letimičnim pogledom potvrđuje da su stigli na pravu adresu. Za to vreme Luka, okom mladog jastreba i sa zagonetnim osmehom, posmatra napupelu, tankonogu i mršavu devojčicu, ušpičenih sisica, lomna struka, bledolikog lica, svu razigranu, u beloj haljini i već zaključuje kako je lepa što ga raduje. On i ne obraća pažnju na njenu mamu, ali čuje da se zove Natali. Njemu je važno da sazna ime otmene devojčice i ona mu pružajući ruku otkriva da se zove Monika.

Gospodin Paskval ustaje svako jutro veoma rano, dok svi spavaju i odlazi na breg iznad mesta do crkve, penjući se zadihan, odakle posmatra izlazak sunca. On je toliko zadivljen prizorom da ni za što ne bi propustio taj užitak. Sedi potom na kamenom zidu i divi se rumenilu i zrakama koje prosipajući se površinom mora pretvaraju u zlataste pramenove, dole u nizini, ispod njega, po krovovima i uskim uličicama. Preko ramena ima poveću lanenu torbu, belu, u koju bere razno bilje za čajeve, a pojedine cele otkinute stabljičice s velikom ljubavlju stavlja u staru knjigu i presuje za svoj herbarijum. U apartmanu će te biljke da razvrstava u mapu srednje veličine, zapisujući ponešto ispod svake, svakako navodeći i mesto i vreme gde je ubrana. On nikako ne može da odoli jakom mirisu smilja, milionu malih žutih sunaca, cvetovima boje žumanca, koji rastu nisko polegli između kamenja, sada već dobro sasušeni, saginje se, bere ih, miluje. Oni su skromni i uzvišeni. Oduševljava ga žalfija, ili kako reče Korina kadulja, koja je u starom Rimu bila sveta biljka, lek za sve bolesti, divlji koromač, stolisnik i stotine drugih biljaka koje prepoznaje, za koje drugi ne mare i kojima ne znaju imena.

– Zašto da umre čovek kome u vrtu raste žalfija? – gotovo naglas izgovara ove reči gospodin Paskval prisećajući se mnogo pročitanih knjiga o bilju. Potom se priseća još jedne misli i ponavlja je u sebi: Onaj koji želi dugo da živi, mora koristiti žalfiju. Kako ljudi nisu svesni toga?

Zatim se saginje i nožem s velikom pažnjom kopa oko žalfije, razgrće zemlju s namerom da celu biljku ponese i u apartmanu stavi u vazu, a onda odnese i presadi u svoj vrt u Francuskoj, jer zna da je ova dalmatinska biljka vrlo cenjena, da ima najbolje eterično ulje sa vrlo dobrim sastavom. On je pomalo začuđen ljudima koji ne koriste sve blagodati ovog podneblja, koji ne beru ove dragocene biljke za čajeve tokom godine. Oni i ne znaju šta propuštaju, misli milujući pogledom sve što pronalazi. Oduševljen je bujnim grmovima ruzmarina, lavande, pelina, majčine dušice, metvice... i traga za njima, mada je svestan da u ovo doba godine ne može sve da ih nađe.

Kada se umori, nakon što ode predaleko, plašeći se da ne zaluta, gospodin Paskval zna da mora da se vrati, jer će supruga i kćerka da se zabrinu što ga nema. Dočekaće ga kad sunce bude već visoko, kad naglo zagreje i postane vruće i kada bi one da idu na plažu. Posle doručka svi skupa odlaze na more, ali je to njemu pomalo dosadno, jer stalno sanja o bilju i vidi nove slike krajolika koje treba da poseti. I s plaže osmatra okolna brda na koja bi mogao da se popne, i dugu kotlinu stešnjenu surim kamenjarem, zelenu i utihlu dolinu koju preseca gotovo presušila rečica, pored koje je došao i kojom bi mogao da se vrati pešice, da zaviri u svaku njivu, svaki vrt, da se divi prezrelim smokvama koje ljudi vrlo malo beru, da s ljubavlju osmatra sveže plodove i zelene listove maslina, da ide uzvodno uz tu rečicu bez vode, ali uz koju se kad ima dosta vode, vidi to stojeći na samom kraju njenog toka, tamo gde uvire u more i gde se mešaju slatka i morska voda, jata riba iz mora ustremljuje uzvodno i strelovito vraća. Čini nekoliko koraka uzvodno i već prepoznaje stabla zove, drena, red lipa sa debelim hladom, orah.

Meštani su ga već bili zapazili. Shvatili su tu njegovu ljubav za biljem, ali im je na neki način bio čudan. Leto se odužilo, a on je već dva puta produžio svoj boravak. Primetili bi njegovu sedu glavu kako štrči negde između suvozida, kako se saginje i uspravlja, nemo stoji i posmatra, sav u nekom svom svetu i kako odreda sve susrećući i dobroćudno osmehujući se pozdravlja kao da su mu najrođeniji. I oni su njemu otpozdravljali, učtivo, shvatajući da je stranac i da ga to njihovo bilje koje oni jedva primećuju veoma zanima. Neko bi čak pokušao da mu objasni gde ima najviše nekog bilja, mučeći se s jezikom, više gestikulirajući nego govoreći, a kada bi zaključio da on ništa nije shvatio, samo što ga ne bi uzimao za ruku i vodio na to mesto. Ipak su produžavali za svojim poslom, ostavljajući ga samog i ne razumevajući potpuno tu njegovu ljubav prema bilju.

– Eno ga onaj! – rekao bi neko pokazujući rukom u njegovom pravcu.

– Koji? - upitao bi znatiželjnik upirući pogled u smeru ispružene ruke sagovornika.

– Onaj što bere naše trave, Francuz.

– A, da. Vidim ga. Čudan čovek. Šta će mu sve te travuljine? Kao da toga nema i u njegovoj zemlji.

– I nema, da znaš. Neke su biljke samo naše i ima ih samo kod nas. Nigde na svetu nema takvih.

Pred veče, dok bi se supruga uživajući izležavala na plaži, i dalje ulazeći i izlazeći iz mora, a kćerka odlutala nekuda s Lukom, sprijateljivši se s njim od prvog dana, on bi ne javljajući se iščezavao uzvodno uz rečicu. Zavirivao je iza svakog žbuna, odlazio u zarasle njive koje više niko nije obrađivao, razmicao grane niskih stabala, tragajući za svojom biljkom. Tu i tamo mogao je videti nekog usamljenog magarca u toru ili na povezu kako mirno pase, ili samo žmirka velikim očima na još uvek vrelom suncu, stojeći tako u mestu. Negde je nailazio i na mala stada ovaca, poljske kolibe sa alatom, na žezi uveli vrt s paradajzom i drugim povrćem. Zaključivao je kako su dugogodišnje kiše spirajući brda nanele dovoljno zemlje i formirale ove male parcele s obe strane rečice, neke zarasle u korov, a neke s ljubavlju obrađene. Kad bi s nekim seljakom zapodevao razgovor zaustavljajući se kraj njegovog vrta, videći da se ne razumeju, žalio je zbog te prepreke. S dobroćudnim smeškom podizao je ruku kao da govori: Bravo! I produžavao dalje.

Sredinom avgusta, u predvečerje, gospođa Natali je dugo očekivala muža da se vrati u apartman. Uporno je pogledavala s terase iščekujući da se svaki čas pojavi, jer je bilo prošlo veoma mnogo od njegovog odlaska. Sa najcrnjim mislima strahovala je da mu se nešto nije dogodilo. Toliko dugo nikada nije bio odsutan i u dogovoreno vreme bi se pojavljivao sa svojom torbom punom lekovitih trava. Kada je očajna i puna straha pokucala na vrata domaćice Korine, ona je odmah skupila nekoliko komšija da ga idu tražiti, polazeći i sama s Natali prema crkvi na bregu.

U sami sumrak našli su ga strmoglavce i smešno presamićenog iza jednog suvozida, glave zagnjurene u bilju, kao da ga miriše. Nije mogao da se pomeri i disao je teško, ožedneo i malaksao. Ljudi nisu odmah shvatili šta mu se desilo. Neki su pomislili da ga je ugrizla zmija, da se onesvestio od vrućine, drugi da je nespretno pao, što se ispostavilo kao tačno.

– Slomio sam nogu – krkljao je upirući bolan pogled prema supruzi. – A ne znam ni s kičmom kako je.

Neko je predložio da ga ne pomiču dok ne dođe lekar, ali je Viktor, stari, malo pogureni i ćutljivi ribar, sasvim smireno, nakon što je supruga mužu podmetnula ruke pod glavu, opipavši mu celo telo, zaključio da je s kičmom sve u redu, ali da je noga opasno stradala. Na brzinu su sklepali priručna nosila od dasaka i žice zaostale od radnika koji su tu ranije radili ispred crkve i položili ga na njih. Ječao je zbog velikih bolova i osećao neopisivu žeđ. Proveo je nekoliko sati nepomično ležeći na suncu i bio je sav iscrpljen. Ljudi su ćuteći poneli gospodina Paskvala niz strminu, krećući se polako i pazeći na njega. On je imao još toliko snage da se čvrsto drži za nosila gledajući u bistro nebo. Mirisalo je na metvicu, ili mu se to samo činilo, i gore sasvim visoko, kao da se ne miče, lebdeo je jedan galeb, kao da ga prati. Načas je zažalio što više neće moći da sakuplja bilje i što će se u Francusku vratiti slomljene noge. U mislima je prebirao onu biljku u koju je bio zagnjurio nos dok je ležao preko suvozida i pitajući se da li je to ta biljka za kojom je tragao i koju je nameravao otkriti.

Za njima su koračale Korina i Natali s punom torbom dalmatinskog bilja, ćuteći. 

LEPTIR KOJI JE ODLETEO

Za Ani, posthumno

Načas sam pomislio da će zaplakati, jer su mu se oči ovlažile. Dotad je sedeo potpuno sam, prekrštenih nogu, za stolom pored mene, u pozlati večernjeg rumenila, na terasi kraj oljuštenog zida, s čašom crnog vina u koju je netremice gledao. Kao da i nije imao nameru da ga popije, nešto je nerazgovetno mrmljao, pogledavši me u tom trenu. Bili smo jedini gosti na terasi restorana, osim konobara koji je stajao u okviru vrata. Oktobar je zarudeo u brdima i sunce je počinjalo da gasne, a po još svetloplavom nebu na istoku plovili su beli oblaci. Kiša je danima padala i očistila vazduh. Vraćao sam se iz sela i zaustavio kraj auto-puta da nešto pojedem.

On me ponovo pogleda i reče:

– Gospodine, mogu li sesti za vaš sto?

Tada nam se pogledi sretoše i videh da u njegovim plavim očima ima nešto veoma tužno. Lice mu beše ispijeno, duguljasto, pravilnih crta, a kosa iznad visokog čela smeđa i mekana. Nisam se odmah snašao i na trenutak sam ga nemo gledao, a onda rekoh:

– Samo izvolite.

– Oprostite – reče prilazeći s čašom – jednostavno osećam potrebu da s nekim razgovaram.

Konobar je u tom trenutku iz kuhinje upravo doneo moje jelo i piće. Nisam počinjao da jedem čekajući da on sedne. Dok je sedao videh kako mu licem prelete nešto kao slabašan i bolećiv smešak i kao da mu se iz usta ote tih uzdah. Ponudih ga da nešto i sam pojede, ali on to zahvaljujući odbi.

– Samo vi jedite, gospodine! – reče gledajući nekud preko mene. – Meni nije do toga.

Držao je obema šakama vino, kao da ga želi zagrejati, ali ne otpi ni gutljaj.

– Osećam da vas nešto teško muči – upreh pogled u njega. – Ili mi se to samo učinilo?

– U pravu ste, gospodine. Velika me je nesreća snašla. Zato mi je i potrebno društvo, da ne poludim. Samo vi jedite.

Počeh da jedem, očekujući nakon prvih zalogaja, kada sam podigao čašu s pićem, da će i sam učiniti isto. Ništa se ne desi. Stiskao je to staklo kao da će mu pobeći.

– Ne mogu da se nosim s bolom...

Pogledah ga ne znajući šta bih rekao, ali mi je svaka njegova izgovorena reč govorila da je tog čoveka snašla neka velika nevolja. Nekako sam ga sažalevao videći ga u tako jadnom stanju, ali nisam naslućivao šta bi to moglo biti. Čekao sam da mi sam otkrije.

– I sada čujem i vidim njeno ljupko i malo lišce, podignuto uvis, na kuću koju smo gradili i čujem kako me igrajući se otegnuto zove: Jojooo, Jojooo... Tada je imala tri-četiri godine, ne više. Volela je životinje, naročito mačke i pse, imam mnogo  njenih fotografija s tim ljubimcima.

Ništa nisam razumeovao, gledao sam ga saosećajno naslućujući da je nekoga dragog izgubio, očekujući da mi kaže još nešto što bi priči dalo nekakav smisao.

– Znate, nismo imali svoje dece, a ona nam je bila kao kći – nastavi on – sada je više nema. Otišla je zauvek, a ja se s tim ne mogu pomiriti. Znam da svetom vladaju bol i patnja, ali mene to dosad nije doticalo. Ovaj svet nije pošten, nepravda...

Kao da se zagrcnuo i videh da mu niz lice zaista potekoše suze. Prestao sam da jedem i nemo sam posmatrao tog tužnog čoveka. I odjednom sam shvatio kako ga sve više razumem i sažalevam.

– Od njenog rođenja pa sve do sada ona je uvek bila s nama, kao da je naše dete. Iako to nije ista krv, bila je kći moje šogorice, ja sam je iskreno voleo. Kada je ne bi bilo neko vreme u našoj kući, u stanu koji je bio namenjen samo njoj, želeo sam da što pre dođe. Da kuća oživi, da razbije tišinu. A kada bi došla, ponašajući se u njoj kao najrođenija, slobodno i ponekada malo nemarno, ostajući duže, želeo sam da ode. I tako se to uvek ponavljalo. Šta vam je gospodine trideset i jedna godina, ništa! Kao da nisi ni živeo, kao da si samo proleteo ispod neba.

Ni gutljaj da otpije. Shvatio sam da je ta devojka umrla i da on zbog toga duboko pati. Bio je potpuno skrhan bolom što se osećalo na svakom njegovom deliću tela.

– Bila je veoma lepa i bez obzira na godine, gledajući je, potpuno sam razumeo ovu novu generaciju. Tetka se ponekad na nju znala ljutnuti, a mi se samo pogledamo i sve smo bez reči shvatali. Supruga i ja pomagali smo joj na sve načine, voleli i pazili, pa i ovu zadnju godinu teške bolesti stalno smo bili uz nju.

 I dalje sam ga gledao i želeo da kaže što više kako bi priča bila potpuna.

– A onda je iznenada došla ta teška bolest od koje nije bilo spasa, mada mi to nismo shvatali i mogli prihvatiti. I sada ne znam da li se zaista radilo o bolesti koja se nikako nije mogla izlečiti, ili o grešci lekara.

Potpuno sam bio prestao da jedem, otpio sam gutljaj pića i mahnuo konobaru da može počistiti sto.

– Jednom sam je vodio u Beograd, poželela je da ga vidi, pa smo se lepo proveli. Kupih joj tada jednu majicu, marke Moscino, čini mi se neka poznata marka, pa mi je sada još teže kada vidim fotografiju na kojoj je ona u njoj, mlada i nasmejana. U pola noći su nam jednom trgovci koji su uređivali izlog otvorili trgovinu da joj kupim i sandale koje su joj se svidele.

Izvadio je fotografiju devojke s modernom belom majicom našaranom crnim kroki linijama u obliku srca. Sedela je za stolom na terasi nekog kafića, s tamnim naočarima, široko osmehnuta, prepuna života i sreće. S prekidima mi je ispričao mnoge sitne događaje koji su mu padali na pamet, sve vezane za tu devojku. Kako je ta bolna priča tekla i sve više zaokupljala moju pažnju, on je sve vernije slikao njen lik. Učinilo mi se na tren kao da sam je i sam poznavao.

– Imao sam psa kolija, Lesija, četrnaest godina je bio s nama. Kupila mi ga je supruga kada sam ostao bez posla, da ne budem sam dok ona radi. Ni s kim drugim nije hteo u šetnju, a kada bi se ona pojavila poludeo bi od sreće i odlazio kud god je poželela.

Ćutao je neko vreme gledajući u sto. Videlo se da ga bol razdire. Ni sam nisam nalazio pravu reč utehe, pogotovo za nekoga koga prvi put vidim, ali sam mogao da shvatim.

– Tek kada nekoga izgubimo, gospodine, postanemo svesni koliko smo ga voleli i koliko nedostaje. Dok je pored nas, sve je nekako obično i normalno. A onog junskog dana kada smo se poslednji put opraštali od nje, gde je uglavnom bilo mnogo mladih njenih prijatelja, dok sam podruku vodio njenu žalosnu mamu, odjednom sam na vrelom asfaltu ugledao velikog lšarenog eptira. Učinilo mi se da je mrtav, sklopljenih krila, kao da je tu zastao i da je spržen suncem. Ali on je poleteo ispred mog koraka i nekoliko puta okružio oko naših tela.

„Znam šta to znači, ali ti neću reći“, rekla je šogorica.

– Ležeći ovog leta na plaži pored mora – nastavi on – na istom mestu gde smo ko zna koliko puta puta bili zajedno, opet je do mene doleteo sličan leptir velikih šarenih krila. Uporno je leteo oko moje glave, a ja sam rekao: Tu sam, Ani! Odemo na njen grob, a jedna ptičica doleti i javlja nam se. Moja šogorica mi da znak. Opet tako ovog leta ležim na plaži, razmišljam koliko mi nedostaje i kraj glave ugledam neku nepoznatu ptičicu, možda ispalu iz gnezda, tako mi se učinilo, a možda samo žednu od žarkog avgustovskog sunca. Uzmem je onako drhturavu u ruku, u čep od plastične boce natočim vode, hoću da je napojim... ali ništa. Ona mi nakon nekoliko trenutaka ugine u ruci. O, Bože!

Vidim da ima potrebu da priča i puštam ga. Događaji se ređaju, on budi uspomene, setne, bolne. I kao da mu je od njih lakše. Povremeno me pogleda i u njegovih očima primećujem zahvalnost.

– Sada dok šetam Rajskom cestom uz more, kuda je ona godinama šetala s nama, ili sama s mojim psom Lakijem, pitam se da li je Bog poveo tom stazom tu ptičicu. Ona je to zaslužila.

Oči su mu bile pune suza. I sam sam osećao neizmernu tugu, kao da sam izgubio nekog bliskog. Ćutali smo gledajući u sto. On je i dalje čvrsto stiskao čašu, punu.

Neka gusta tišina obavijala nas je svojom paučinom. Ni automobila nije bilo na auto-putu. Sunce nas je zablesnulo poslednjim zrakama. Pogledao je u zarumenjeni zapad padajući u duboko i još veće očajanje. Tu i tamo opet bi prozujao poneki automobil, pa bi se sve utišalo. Sedeli smo, nepomično.

Odjednom je na naš sto sleteo leptir.

Ili mi se to samo učinilo?

ČUDAK

Ništa nije onako kako nam se čini, ili ne bar kako izgleda na prvi pogled. Verujemo u ono u što nam je potrebno da verujemo. Najčešće ne poniremo u dubinu stvari i ne sagledavamo ih u širinu. Svi smo mi pomalo površni, ma koliko bili uvereni u to kako nismo. Spremni smo da verujemo u svoju nepogrešivost. Očima se ne vidi sve najbolje. Ma koliko bili ubeđeni u svoju istinu, ona je uvek malo drukčija. Često sam se posle nekog vremena mogao uveriti u to i shvatiti svoje zablude. 

Kolski put, prav i pun rupa koje je izdubila voda, bio je omeđen njivama sa visokim kukuruzom čije su zelene sablje lagano treperile i sparušenom travom prekrivenom smirenom prašinom. Ona se lenjo slagala u nove slojeve kao sitno mlivo nakon svakog prolaska vozila. Njen oblak dizao se iza nas i zasipao utihnulu ravnicu. Letnje sunce je nemilosrdno žarilo, auto je bio bez klime, prozore nismo mogli otvoriti, pa smo se unutra kuvali poskakujući po kolskim rupama. Srećom, od asfalta do te njive i reke vožnja nije trajala dugo. Odahnuli smo kad smo izašli na tepih svilenkaste trave i u hlad ispod široke krošnje oraha koja je natkrivala i deo barake.

Tu baraku na najvišem delu terena, koji je bager nasipanjem zbog poplava još podigao, od drvenih gredica i dasaka sklepao je Igorov otac, moj tetak pre nekoliko godina, nakon što je otišao u penziju i odlučio da se bavi uzgojem lubenica i dinja. Delimično je na njoj svake godine popravljao oštećenja ili uvodio neku novinu; promenio nešto na krovu, ugradio stari prozor da ulazi više svetlosti, ozidao roštilj, probušio tlo i dopro do podzemne vode postavljajući ručnu pumpu, donoseći od kuće neki stari komad nameštaja, postavljajući veliki drveni sto od hrastovih tavalona i dve klupe od raspiljenih balvana, sejući travu ispred njenog prednjeg dela...

Njiva se nalazila pored same reke, krivudave, bistre i zelenkaste, oivičene debelim vrbama, topolama i drugim stablima, sa jednim rukavcem u blizini koji se odvajao i stvarao baru. Tog leta Igor i ja, kao kažnjenici, trebalo je da budemo čuvari tih zelenih vreža bostana i dinja koje su dopirale do same barake. Ništa nije pomoglo što smo danima moljakali i ubeđivali naše roditelje, bili su odlučni: ovog leta nema mora! Beše to najteža kazna koja nas je mogla zadesiti, jer smo već sanjarili o Budvi, dugoj peščanoj plaži i devojkama koje smo ranijih godina upoznavali. Ali, zbog nepoloženih ispita, verovatno po dogovoru, odlučili su da nas kazne. Ni moja majka tu ništa nije mogla. Grizla je usne i slegala ramenima: Otac je tako odlučio. A on je samo kroz brkove promrsio:

– Biće ti ove godine dobra i reka, mangupe.

I, eto, obreli smo se na njivi pored reke koja se nabujala s proleća izlevala i plavila sve do asfaltnog puta, a onda povlačila i krotko tekla prema istoku ostavljajući naplavine. Plodna zemlja davala je od sebe izdašno sve što je mogla; sve što bi se posejalo bujalo je i đikalo prema nebu ili se razlevalo i puzalo po površini. Otuda tetkova ideja da uzgaja bostan.

Mrzovoljno smo istovarili stvari koje smo dovezli, raspoređujući ih po drvenim policama, a onda se opružili po ležajima i uključili tranzistor. Nijedan nije imao volje da govori, samo smo ćutali gledajući u mekoplavo nebo kroz prozor i zrake sunca koje su se probijale kroz krošnju oraha i padale na prag otvorenih vrata. Pevao je Arsen Dedić moju omiljenu pesmu Devojka iz mog kraja i ona mi je sada zvučala još zanosnije i lepše nego inače. O, more! O prelepa Budvo! Ovog leta te nećemo videti.

Tetak je dolazio često autom s prikolicom da pokupi dozrele lubenice i dinje i da ih vozi na pijacu. Pored toga što smo ih čuvali, naš zadatak bio je i da na vreme oberemo one koje su bile dozrele i da spremne čekaju na utovar. Donosio nam je sve što nam je trebalo i ništa nam nije nedostajalo. O tome su naročito brinule naše majke. Prvo bismo istovarili dva napunjena akumulatora i vraćali prazne, a onda i sve ono što su nam slale njih dve.

Tako smo provodili sparne dane i još sparnije večeri, uglavnom se dosađujući, slušajući muziku, kupajući se u reci skačući u bistri vir s nakrivljene vrbe, kad bi nam dosadila vrućina i zrnca prašine u zraku i igrajući šah do besvesti. Kada je Igor u besu zbog izgubljenih partija razbio šahovsku tablu o stablo oraha, nacrtali smo polja na kartonu i nastavili da igramo. I dok je danju vladala gotovo potpuna tišina, bez ikakvih zvukova osim ponekog glasanja ptice, noću nas je izluđivao jednolični glas ćuka u dubini polja i orkestrovani kreket žaba iz rukavca. Kao da su se takmičile koja će glasnije. Ništa nežniji nisu bili ni komarci, zbog kojih škiljavu sijalicu nismo ni koristili, pa noću nismo mogli čitati. U predvečernjim satima, kada se nebo zacrveni iznad niskih bregova u daljini, znali smo dugo sedeti ili ležati u platnenim ležaljkama, bez reči. A onda posmatrati široku kupolu neba, načičkanu treperavim zvezdama koje u gradu nismo mogli videti u takvom obilju.

Najintersantniji izum mog tetka bio je podzemni hladnjak koji je smislio. Iskopao je duboku rupu, sve do podzemne vode, betonirao zidove, a dno ostavio slobodno. U hladnjak smo spuštali veliku plastičnu kantu sa pivom, sokovima, lubenicama i dinjama. Pokrivali smo je drvenim kapkom na šarkama, kao što se pokrivaju cisterne za vodu u primorskim mestima, samo tamo teškim limenim poklopcima. Tako smo uvek imali dobro ohlađeno piće i bostan.

Tu učmalu dosadu u jedan sumrak, nakon kupanja i osveženja u reci, dok smo bili nadneseni i zadubljeni pogledom u šahovske figure, pomalo odsutni i zaokupljeni samo time, prekinuo je glas iznad nas.

– Krivi potez!

Brecnuli smo se obojica jer nismo primetili niti smo mogli očekivati da nam se neko neopaženo i tako tiho približi, a u ovu pustopoljinu retko je ko zalazio. Niko osim tetka nikada nije navraćao, a rekom bi samo povremeno prošao poneki čamac. Gotovo da smo nepotrebno i bili čuvari bostana, jer i nije bili onih koji su nameravali da ga kradu, niti ga je krao, tako da smo sve više uviđali da je za obojicu ovo samo bila dobro smišljena kazna. Podižući pogled videli smo pred sobom spodobu zaraslu u veliku crnu bradu, sličnu Marksovoj. Između velikih kovrdža, bradurine, brkova i debelih obrva netremice su nas posmatrale tamne ledene oči, baš sasvim mirne, bez treptaja, kao da se poznajemo odavno. Na desnom obrazu, odozdo prema oku, nazirao se ožiljak, malo crvenkast. Na sebi je imao izlizane farmerice, kariranu košulju predebelu za leto i neveliku platnenu torbu smešno povezanu čvorovima za dva kraja nekim užetom, ukoso preko grudi i pojačanim krpom protiv žuljanja na ramenu. Na nogama mu behu sandale ispunjene prašinom.

Trenutak smo iznenađeni ćutali i posmatrali ga, a onda je Igor s drskošću u glasu upitao:

– Ko ste vi i otkuda ste se odjednom stvorili?

– Ne brinite – odgovorio je bradonja ne spominjujući svoje ime. – Samo sam prolazio obalom reke. Radim to povremeno u ovo vreme. Jednostavno se krećem i uživam u njenoj lepoti.

Mogao bi se i okupati, pomislih, osećajući da bi mu to dobro došlo jer je izgledao kao prljavi klošar, čekinjast i znojav. Delovao je jadno, pomalo smušeno, kao neko kome ne biste dali ni dve ovce da čuva. U tom trenutku primetih kako u ruci drži nekoliko strukova sirka, koje odbaci primećujući moj pogled.

– Pa, sedite, kad ste već tu – ponudi ga pomirljivo Igor. – Malo ste nas iznenadili. Ali ne smeta. Jeste li žedni?

Pristigli ništa ne odgovori, sede skidajući svoju torbu, a Igor mu već tutnu u ruke pivsku bocu. On je zagrli obema krupnim šakama kao da opipava njenu toplotu, otpi gutljaj i ponovo reče:

– Krivi potez, kažem... – i onda stade s velikim žarom da objašnjava zašto tako misli i šta bi bilo bolje da je Igor odigrao.

Igor ga je zablenuto gledao, čas njega čas šahovske figure, mršteći se.

– Otkuda dolazite? – znatiželjno zapitah gledajući u ovog neobičnog čoveka kome mora da je sva ta maljavost na licu mnogo smetala, prekrivena zrncima prašine i sa kapljicama znoja na čelu koje su klizile u nju. I ruke su mu bile prekrivene bokorima crnih dlaka, sve do ramena. Bilo je neke neobjašnjive mirnoće u njegovim pokretima, nekog bola i tuge na tom ukočenom licu s koga su prosejavale duboke tamne oči kada bi nas pogledao.

Ništa. Opet bez odgovora. Pridošli nastavi o šahovskim problemima kao da je prečuo pitanje, sve više se udubljujući u tu priču, sa nešto više svetlosti u očima, kao da ga je to zanelo. Mi smo slušali. Mrzovoljni Igor ne otrpi, nego podiže glas i drsko ponovi:

– Pitamo vas otkud ste stigli, čoveče? Razumete li vi nas?

– Razumem, razumem – pomalo unjkavim glasom će pridošli. – Ja radim tamo, gore... – pokaza rukom na brda – pa kada završim posao onda se spuštam na reku i idem uzvodno, a zatim se istim putem vraćam. Odozgo je reka tako lepa i ne može joj se odoleti.

Činilo se da ništa više nećemo izvući iz ovog čudaka, pa nismo ni insistirali da saznamo njegovo ime, nego smo nastavili priču o šahu i drugim stvarima, dugo u noć, škrto saznavajući još ponešto o njemu. Radio je danju kao sluga kod nekih ljudi na brdima, a naveče, eto, divi se lepoti reke. Ide uzvodno, pa se vraća nazad i penje na brdo. Čuo je naše glasove i prišao, tiho kao panter.

Rastali smo se oko ponoći. Nestao je kao što se i pojavio, nakon što je pojeo pola lubenice, zahvaljujući se kratko. Malo poguren, koračajući tiho kao mačka, jednostavno je iščezao u tami prema obali, bez pravog pozdrava, dok smo mi nemo stajali i gledali za njim. Mislili smo da se time rešavamo ovog čudaka i da ga više nećemo videti. Razgovarajući kasnije o njemu Igor i ja smo mu dali ime Čudni, kad već nismo uspeli da saznamo kako se zove.

Pojavio se opet nakon nekoliko dana, ali sada ne sam. Pratila ga je lepuškasta devojka stamenog tela, čvrstih nogu i velikih grudi. Osmehivala se široko i bila je pričljiva. Ispostavilo se da Čudni leti radi kod njenih roditelja i da su prvi put zajedno u šetnji kraj reke. Ni ona nije rekla njegovo ime, s razlogom ili bez njega, ili smo mi zaboravili da pitamo. Dan se bližio kraju pa nas je pozvala da se zajedno okupamo. Prihvatili smo, ali je Čudni, kome smo izgleda s pravom dali to ime, ostao sedeći na obali i posmatrajući nas, dok smo mi uživali gledajući njeno jedro telo koje se kao vidra čas gubilo u dubini, čas izranjalo uz ciku i smeh. Na sebi je imala samo gaćice, bele i providne.

Otišli su nakon što smo još neko vreme sedeli ispred barake, jeli lubenicu i dinju, pričali, uglavnom ona i nas dvojica. Dali smo im po jednu lubenicu i dinju da ponesu, što je ona radosno prihvatila, a Čudni ni glasa da pusti.

Posetili su nas još dva ili tri puta tog leta, ona vesela i razgovorljiva, a Čudni ćutljiv i zagonetan, zatvoren u sebe, bez osmeha i s nekim grčem ili bolom na licu, a onda se danima nije događalo ništa.

Već smo pomalo bili i zaboravili na njih, provodeći uobičajeno dane čuvara, dok nas jednog dana nije iznenadio policijski automobil koji je u oblaku prašine dojurio pred baraku. Dremuckali smo u popodnevnom miru ispod oraha i pre nego što smo se snašli dva policajca su stajala ispred nas. Zatražili su da pođemo s njima, a kada smo im objasnili da smo čuvari bostana, ništa nije pomoglo, već su nam strože naredili da krenemo, uz objašnjenje da će nas vratiti za sat vremena. Zaključali smo baraku i nevoljno pošli ništa ne shvatajući.

Komandir stanice, nakon što smo ušli u njegovu kancelariju, odmah je Igoru pružio fotografiju i zapitao:

– Poznajete li ovu devojku?

I pre nego što je fotografija data i meni Igor je odgovorio da je poznaje.

– A otkud je poznajete? – nastavio je komandir. – I kada ste je zadnji put videli?

Igor je detaljno ispričao sve, od prvog susreta s Čudnim do zadnjeg s njim i devojkom. Ja sam ćutao, jer je Igorova priča valjda bila dovoljna. Komandir nije verovao da mu ne znamo ime, ali je potvrdio da se devojka zove ne Tesa, kako nam je rekla, nego Tereza. I da su nestali oboje. A onda su doneli torbu Čudnog i iz nje izvadili podeblju knjigu ornamentima ukrašenih tvrdih korica, koja je, ispostavilo se kad sam je uzeo u ruke, bila specijalno napravljena u štampariji. Bila je sva ispunjena krasnopisom, pesmama i pričama.

– Vidite, imamo neka saznanja, ali ne i ime tog čoveka. Nigde se nije potpisao. A ispostavilo se da je ime do koga smo došli lažno.

Tri meseca kasnije, na fakultetu, koleginica mi je dala ugledni književni časopis, napominjući da obavezno pročitam jednu priču, uveravajući me da će mi se sigurno svideti jer je tako lepa i pitka i da podseća na moje letošnje čuvanje bostana. Priča je bila kratka i čitao sam je sa posebnim zadovoljstvom prepoznajući u njoj mnoge detalje i slike sa reke. Ili mi se samo sve to tako poklopilo nakon leta i uloge čuvara.  Ispod priče je bilo ime i prezime autora koje mi nije ništa značilo.