BOSONOGA ANA

U blesku tog kratkog i dalekog leta, kada su se u predvečerje iznenada sreli, sve je bilo brzo i kao u snu. Jedna topla i uskomešana noć protekla je tako munjevito i Jakov nikako ne uspeva po sećanju da složi slike u album u kome bi Anin lik zauzimao najlepše mesto.

Ona bosonoga elegantnim korakom prolazi stazom koja se penje od mora prema kućama. Jakov prvo primećuje baš to, njena stopala koja mekano dotiču tlo, kao da je ono još vrelo od avgustovskog sunca i kao da se zbog toga malo propinje na prste. Na sebi ima samo kratku haljinu i ništa u rukama. Dok se mimoilaze njihovi se pogledi na tren susreću i na licu joj primećuje smešak, možda samo kao nagoveštaj, ali dovoljan da zapali vatru. Trenutak potom mora da se okrene, jer ne može da odoli, i posmatra kako ona odlazi i brzo zamiče iza zavijutka. Dok stoji još vidi njeno ljupko lice i razmišlja kako je šteta što neke lepe stvari prominu pored nas da se više nikada ne ponove.

Ali, uveče, na terasi uz more, dok gitarista izvlači tihe tonove i dok s drugom pije pivo, ona ga je ponovo pogledala čini mu se najlepšim očima na svetu. Od tog pogleda njemu se u stomaku razliva vrelina, pomalo je spetljan, a zna da mora da joj se obrati. Na njegov pozdrav ona odgovara jezikom koji on, nažalost, ne razume. Ona zna i engleski, ali, avaj, ne zna on.

– Sreli smo se danas – kaže Jakov na srpskom, pa na nemačkom, zatim na ruskom.

Ona mu uz osmeh nešto odgovara ali on opet ništa ne razume.

– Kaže da ste se sreli danas – prevodi mu drug njene reči.

Nekoliko trenutaka kasnije već su sedeli učetvoro, i dok je njegov drug s njenom prijateljicom razgovarao kao sa starom poznanicom, Jakov se mučio da se sporazume s Anom. Drug mu je povremeno prevodio njene reči, ali zaokupnjen svojom sagovornicom nije baš mnogo ni mario za njih dvoje.

Te noći more se leskalo najlepšim sjajem pod prašinom zvezda dok su njih dvoje koračali peščanom plažom tik uz vodu. Nosila je sandale u rukama i gacala po plićaku povremeno. Reči nisu bile ni potrebne, mada ih je bilo. I sigurno je svako od njih dvoje mislio i želeo isto – da ta noć potraje što duže, jer je Ana ujutro trebalo avionom da odleti u Švedsku.

– Ti si bosonoga Ana – govorio joj je Jakov, ali ona nije razumela njegove reči dok je pokazivao na njena stopala.

– Nema ništa lepše od mora i leta – zvonio je Anin glas na švedskom. – Mogla bih ovako celog života.

Ni Jakov nije razumeo nju, ali ju je grlio, kao da je želeo da kaže: Ovo je jezik koji svi razumemo.

Ispod bora, u senci njegovih širokih grana, ljubila ga je vlažnim usnama koje su malčice podrhtavale. I dok je mirna površina mora upijala noćno nebo, bio je to za njih najlepši ukus leta, leta koje se ne može zaboraviti. Nema lepšeg zvuka od penušavog mora koje povremeno pomiče kamenčiće u plićaku i savršenijeg oblika od napupelosti tela i grudi. Bili su u čvrstom zagrljaju i stopljeni u zanosu. I svaki trenutak bio im je dragocen, kao da su žurili da nešto ne propuste.

Noć je bila meka. Noć je bila sva ispunjna mirisnim bujanjem njenog tela.

Zatreperile su Anine glatke noge na pesku.

A ujutro, dok je svetlost pljuštala po krovovima, ničega od toga nije bilo. Izložen bleštavom sjaju mora, sunca i peska Jakov se osećao usamljeno. Sve je još veoma ličilo i mirisalo na nju, a nje više nije bilo tu.

Kad bi barem znao opisati njene oči a da ne pretera. Činilo mu se da ima oči boje vode, zgaslog i mirnog mora; baš takve – svetle i duboke. Zatim, opet, što mu se činilo verovatnijim, da su ličile na boju zelene masline čije je plodove često držao na dlanu. Trenutak kasnije mislio je kako su malo svetlije i da su imale sjaj zrelog zrna grožđa. Na kraju nije bio siguran ni u šta, samo je želeo da se još jednom u životu utopi u njihovim dubinama.

Na svakom koraku pratio ga je njen osmeh i kao da je čuo njen glas. I kao da je očekivao da će svakog časa da se ponovo pojavi i potrči sva ozarena u njegov zagrljaj.

Kako je ta noć prošla brzo i nestala kao san! I on bi, nakon što ju je u samo svitanje ispratio do hotela, da poleti kao ptica. Nije znao šta da radi sa sobom i vratio se na obalu na isto mesto, seo i dugo zurio u udaljeno kamenito ostrvo obasjano jutarnjom svetlošću.

Potom je ustao je i počeo da šeta ivicom mora, duž peščanog žala, potpuno pustog.

ZAŠTO, KATRIN

U vrelom letnjem danu koji lagano dogoreva, talasi zapljuskuju mol sa tek nekoliko barčica i plažu koja se pruža udesno. Živopisni zaliv malog jadranskog ostrva treperi od jare i zvukova koje stvaraju kupači. Ispod starog senovitog bora uz obalu, proređenih grana, koji ipak ne daje dovoljna hlada i koji se sasvim nakrivio prema moru, kao da je i sam zakoračio ka vodi sa željom da se u njoj osveži, Mladen ispraća još jedan dan. Kažu da je isti takav bor i na istom mestu, takođe nakrivljen prema moru, postojao tu davno, pa kada se osušio posadili su ovaj. I on je krenuo istim smerom kao i njegov prethodnik, da se ogleda u morskom ogledalu.

Svakog je leta tako. Mladen je najneumorniji od svih kupača i ostaje gotovo poslednji na plaži da bi svaki dan ispratio Sunce koje zalazi iza planine na obali. Njemu je to kao mali ritual. Sunce ispočetka sasvim lagano klizi prema zapadu, on odsutno zuri na tu stranu, sve dok se ono ne počne ubrzano spuštati u prevoj između dva planinska vrha. Tada ustaje i staje na samu ivicu podzidane obale, netremice gledajući u rumenilo koje se prospe površinom vode, čiju sada glatku umirenu ravan počnu da režu ribarske barke, gliseri i jahte kojima se bogati vlasnici vraćaju s kupanja iz usamljenih uvala. To su lepe slike u kojima on uživa, slike plovila na čijim pramcima može da vidi konturu tela neke žene, ribara sa širokim šeširom, ili više ljudi naspram sunca koji pevaju i veselo mašu.

Većina kupača u tim trenucima počinje da se pakuje i odlazi s plaže na tuširanje, večeru i spremanje za večernje izlaske u malo ribarsko mesto, u šetnju i sedenje na nekoj od terasa restorana ili kafića. Kao da ne znaju da uživaju u toj lepoti letnjeg predvečerja. On za to vreme i dalje stoji uz more zapljusnut jarkim rumenilom sunčevih zraka, gledajući u veliki crveni krug koji dodiruje vrh planine. Razmišlja kako će za koji trenutak sunce ubrzano da potone s druge strane, kao da žuri da se sakrije i samo umorno od tog dana.

Tek kasnije, kada plaža gotovo potpuno opusti, on će se lagano okrenuti i zakoračiti prema platnenoj stolici na rasklapanje. Pokupiće slikarski pribor, veliku mapu u kojoj su tog dana pohranjene tek neke skice za budući rad, možda neki crtež, gotovo dovršen, sklopiti stolicu i laganim korakom obalom se uputiti kući.

Sve se to ponavlja danima, od kraja proleća, kada more postane dovoljno toplo i ugodno za kupanje, pa sve do kasne jeseni, kada se u vodi ne može duže izdržati. Uvek je koristio svaki trenutak leta i beskrajno mu se radovao.

– Gospodine! – začuo je jednog dana glas iza svojih leđa dok je sedeći na stolici radio na jednom crtežu tuševima u boji.

Trgnuo se, zadržavajući ruku s perom na papiru u mapi.

– Vidim da slikate – nastavila je žena koja je stajala iza njega. – Oprostite što sam bila znatiželjna i što sam kradomice posmatrala. Volim slikarstvo i to što ste upravo uradili veoma mi se sviđa.

Njemu je bilo malo neugodno, ali i drago. Osećao se kao kradljivac koga su upravo uhvatili u krađi. Na crtežu se nalazio lik devojke koju je dugo posmatrao i koja mu se svidela, nekih pet do šest metara dalje, pa je odlučio da je naslika. Nije mogao da oceni koliko godina ima. Njeno osunčano lice, duga kosa koja ga je uokvirivala i padala na ramena, nabujale grudi, divno uvučeni trbuh, prefinjeni pokreti male dame, svakako su više bili slika zrele devojke, nego devojčice. Bilo mu je neobično saznanje da se neko usudio da zaviruje u ono što on u pauzama između kupanja radi. Ljudi to obično nisu činili. Osim dece kojima je često znao nacrtati portret u nekoliko linija ili neki drugi crtež koji bi ih obradovao. Svako je bio zaokupljen sobom, uživao u letu, otežao pomalo od velike vrućine i mora.

Nije znao šta da kaže. Ostao je zatečen. Uvek je birao baš mesto uz grmlje brnistre, tako da su mu leđa bila gotovo priljubljena uz njega. Niko nije mogao s te strane da mu priđe, jedino protežući se preko grmlja mogao je da zaviri i vidi šta radi. Grmlje nije bilo visoko i ona je baš to učinila. Otišla je s druge strane, stajala je iza njega i posmatrala. Onda je, smešeći se, došla ispred, a on je, sklapajući mapu, ustao.

– Ne zamerite mi, molim vas, na mojoj znatiželji – rekla je.

Shvatio je da pred sobom ima nekoga ko ne zna dobro njegov jezik, ili ga je, dugo ne upotrebljavajući delimično zaboravio. On ju je već ranije tog dana bio primetio, ali nije obratio posebnu pažnju.

– Ne zameram – progovorio je. – To su uglavnom samo skice i poneki crtež. Ono što mogu raditi i na plaži. Tek da mi prođe vreme.

– Veoma lepo – nastavila je slobodnije shvatajući da se nije naljutio. – Veoma lep crtež.

Ćutao je, a kada poduže nije rekao ništa, nastavila je:

– Pretpostavljam da ih u mapi imate još. Da li biste bili ljubazni da mi ih pokažete?

– Razumete se u slikarstvo? – upitao je, pružajući joj mapu.

– Profesorka sam. Predajem slikarstvo – odgovorila je sedajući na zidić i dodajući – U Švedskoj.

Posmatrao je dok je dugo zagledala list po list, proučavajući crteže, gotovo zaboravljajući da je on tu.

A onda se skamenio, čuvši njen glas.

– Devojka na ova dva crteža je moja kćerka, a ono je moj muž – pokazala je rukom.

Tek tada mu je stvarno postalo neugodno. Baš neugodno. Kao da ništa nije čuo i shvatio šta je rekla. Ipak je smogao snage da kaže:

– Oprostite...

– Nema potrebe da se izvinjavate i osećate neugodno – rekla je, gledajući ga pravo u oči. Primetila je njegovu zbunjenost. – Razumem trenutak inspiracije.

I dalje je razgledala njegove crteže s velikim zanimanjem. Pažljivo ju je posmatrao. Imala je skladno telo, veoma male grudi koje su stajale kao kod devojčice i kratku kestenjastu kosu. Vedrina i osmeh joj nisu silazili s lica. Sjaj u njenim očima i elegantni hod bio je primetio još prošli dan. Kćerka i muž su dremuckali uz obalu i nisu čuli njihov razgovor.

Drugi dan su ga pozvali na piće: ona Nina, kćerka Katrin i muž Luka. Sedeli su na terasi i dugo razgovarali o svačemu pomalo. Njen muž je voleo pivo i ona ga je sprečavala da pije. Devojka je bila tiha i lepa, nije mnogo govorila. Možda zbog jezika, koji nije znala upotrebljavati, ali koji je dobro razumela. Tog dana nije bio poneo mapu, a oni su želeli da vide crteže o kojima im je ona pričala. Obećao je da će ih videti i pozvao da ga posete u ateljeu koji je imao nedaleko u jednom potkrovlju.

Tog leta veoma se zbližio s tom porodicom. Posetili su ga u njegovom ateljeu koji je ujedno bio i stan, nekoliko puta su zajedno ručali i večerali, obećali nove susrete. Katrin se obradovala crtežima koje je dobila na dar uz obećanje da će uraditi i njen portret na platnu. Imali su nameru da ostanu gotovo celi mesec.

Luka je često hvatao trenutak da se izmigolji iz ženinog vidokruga i ode na pivo. Ona se stalno ljutila na njega, a i na Katrin, koja je neprestano odlazila da s mladima skače s mola u more. Brinula je za kćerku i tu njenu ljubav prema skokovima koji su trajali beskonačno dugo. Često je ustajala prekidajući sunčanje i odlazila da proveri gde je Katrin. Ali, nakon što bi je vratila, ne bi prošlo mnogo vremena i mala bi izmolila još koji skok, zatrčavajući se i zaranjajući u more. Delimično je mogla da je prati i sa mesta na kome se nalazila, ali je mol blago zavijao prema peščanoj plaži, a tamo se nalazio veći njegov deo, pa bi se skakači svaki trenutak premeštali.

– Da li je ovaj hotel iza nas stradao u ratu? – upitala je jednog dana Nina.

– Ne, nikako – odgovorio je Mladen. – Jednostavno je zatvoren, zapušten i ne radi. Kupio ga je stranac, ne baš zainteresovan za rad. Radnici su otpušteni a hotel zatvoren. Jedan je u celosti porušen – objašnjavao je.

– Kako to? – nije joj bilo jasno i poželela je da ga pogleda iznutra, jer je zgrada bila otvorena. U njoj su se skupljali obesni mladi, često sumnjivog ponašanja. Razbijali su i uništavali sve čega bi se dohvatili, a i meštani su raznosili šta im je trebalo, čak čupajući i vrata iz zidova. Jedan dio bio je i zapaljen, ali bez većih posledica.

Bili su opet sami, on u svojoj stolici, ona uz obalu gde se sunčala. Poveo je u hotel, da razgleda iznutra, kad je već to poželela. Na sve strane nailazili su na hrpe razbijenog stakla. Popeli su se na sprat. Išli su od sobe do sobe i njoj nikako nije bilo jasno kako je to moguće, kako tolika imovina da propada. Nije imao šta da objašnjava. Smatrao je da je ono što je već rekao dovoljno. Popeli su se još jedan sprat. Bilo je svuda isto. Naišli su na sobu u koliko-toliko urednom stanju. Kao da vandali još nisu stigli da je unište. Ušla je prva. Tipična hotelska soba s kupatilom, terasom, širokim bračnim krevetom, ugrađenim zidnim ormarom, čak i zavesama na prozoru. U daljini je pucao prelep vidik sa jedrilicama na moru, a dole, ispod, u blizini, bila je plaža s kupačima i njihovim stvarima.

U jednom trenutku položila je ruku na njegovo rame. Zagledao se u njene male grudi što je primetila i propratila osmehom, povlačeći ga potom za ruku. Ležaj je bi prašnjav dok su tonuli u njega, ali oni više nisu bili svesni ničega i ništa nisu primećivali.

– Izaći ću prva – rekla je kasnije, spuštajući se niz stepenice.

– Otići ću na drugu stranu plaže posle tebe – prošaputao je tiho, kao da ih neko može čuti.

Još dok je koračao drugim delom peščane plaže prema Ribarskom selu, primetio je da se nešto čudno dešava. Ljudi su se užurbano skupljali u krug i bilo ih je sve više. I sam je požurio da vidi šta se događa. Kada je konačno uspeo da priđe prema sredini, zanemeo je i ukočio se u mestu. Ljudi su i dalje prilazili i bilo ih je sve više. Tiskali su se prema sredini, stvarajući tako sve veći krug. Krv mu je navrla u glavu. Zavrtelo mu se i pomislio je da će pasti. Ali masa ga je stiskala sa svih strana i ostao je, tako uklešten, da stoji. Više ništa nije čuo ni video i sve oko njega dešavalo se kao u snu, stajao je i dalje bespomoćno ukočen kao spomenik, odsutan i nem. Ljudi su ga gurkali, ali on nije osećao ništa. Ispod njega je nauznak ležalo beskrvno i nepomično telo male Katrin, rasute duge kose, nekako suviše malo, mnogo manje nego što mu je izgledalo kad ju je video samo koji čas ranije.

Trebalo je da potrči na drugu stranu plaže prema Nini, ali on nije činio ništa. Samo je i dalje nepomično i ukočeno kao stena stajao okružen ljudima koji su stalno pristizali, obasjan suncem koje je zalazilo i prosipalo rumenilo, bojeći sve zlatastom bojom.

I svakog časa dolazilo mu je da krikne:

- Zašto, Katrin?

POLJUPCI I BOL

Ona se kao studentica amaterski bavila arheologijom i bila se tog leta priključila jednoj grupi vodeći i njega, tek što su se bili upoznali. On je pošao zbog nje, ne baš zainteresovan za ta iskopavanja, ali je pomagao u radu i uživao u stalnom pogledu na njeno lepo telo.

         Verovatno je i sama osećala isto i znala kako je on želi, ali je zbog nečega bila pomalo suzdržana ili je mislio da se to njemu tada samo činilo. Neprestano je sagorevao u sve većoj vatri i celog leta mislio kako će je imati. Ona je, uvek, u svim trenucima nežnosti, i sama padajući u vatru, kada je trebalo da zaroni u nju, uspevala da tu igru prekine i izmigolji se. Njemu su ti trenuci teško padali i osećao je probode u preponama ne nalazeći razlog za takvo njeno ponašanje. Nije verovao da je nevina, mada je još bila veoma mlada. I dok je milujući je ležao pored nje, na njoj, ili ona na njemu, u ljubavnom zanosu i zagrljaju, osećao je svom silinom to uzdrhtalo telo i osluškivao isprekidano disanje, ne shvatajući šta je sprečava da se preda do kraja.

         Danju, dok su pod vrelim suncem pažljivo micali zemlju, raznim alatima i četkama, netremice ju je posmatrao, diveći se svakom njenom pokretu, dugim nogama i vitkim veštim rukama koje su s toliko pažnje bile zaokupljene svakom sitnicom. Ona mu se osmehivala ispod velikog belog šešira, isto onako kao pri prvom susretu kada su se upoznali i kada mu je predložila da joj se priključi. I on je to učinio, bez razmišljanja, utapajući se u njenim krupnim očima kakve do tada nikada nije video. Stalno je s divljenjem gledao u njeno lice i sočne usne, kao dozrelu višnju. Veoma mu se dopadala. Bio je zaljubljen i kao dečarac pratio je u stopu. Osećao je da je sasvim drukčija od svih koje je do tada sreo i ljubio. Imao je sasvim ozbiljne namere s njom i želeo da jednom zauvek budu skupa.

         Napolju, kroz otvoreni prozor, mirisalo je poljsko cveće i bilje na kiši koja je tek počinjala. Osećao je njen topli dah na svom vratu dok joj je obujmljivao ramena i telo. Sve je bilo meko kao njen šapat i drhtaji, pomalo čudni i nekontrolisani. Noge su joj i dalje bile skupljene, kao klešta. On nije uspevao da ih otvori.

         Trajala je ta igra dugo kao i ranije, s poljupcima i bolom. I ona ju je želela, uvijajući se kao vidra. Ni jedno više nisu bili svesni toga šta rade. Svi ti pokreti su dolazili sami od sebe. Kao u nekom magnovenju.

         Kriknula je tada snažno, podižući se naglo u trzaju i odgurujući ga. Sva se tresla, s licem u grču i suzama. On nije znao šta se to tako strašno dogodilo i samo ju je nemo posmatrao, ništa ne shvatajući.

         – Oprosti – prošaputala je. – Trebalo je ranije da ti kažem. Ja sam bolesna.

        Tada je kroz suze rekla da ne može voditi ljubav s njim, da oseća strašan bol unutra i da joj oprosti, moli da joj stvarno oprosti. Ona ni sama ne ume tačno da mu objasni zašto se to događa, ali ga je osetila kada joj se prvi put kao devojčici to dogodilo i mada sa svakim njegovim dodirom oseća kako nešto toplo prodire u nju, razgoneći bol, dajući nadu da ovaj put neće biti tako, čini da će nestati, ona je sada osetila isto. I taj strah nije umišljen, nego stvaran i ispunjen strahovitim bolom.

         On je i sam oborio glavu i ostao nem, sedeći na krevetu kraj nje ne znajući ni šta da kaže, ni šta da učini.

         Napolju se čuo šapat kiše koja je lagano škropila krovove

VEČERA NA VERANDI

Katrin se spusti pokraj smokve i skide haljinu. Čvornovate smokve i zid od grubo složenog kamena štitili su je od sunca i pogleda. Bio je avgust, rano jutro, vreme kada zru i mirišu smokve u Malinskoj. Sklopljenih očiju, ležeći, čula je kako obalu zapljuskuje more. Poneki krik galeba u daljini i kotrljanje šljunka pokrenutog malim talasima bili su jedini zvuci koji su dopirali do nje. Ponekada bi osetila kako joj vetrić dodiruje lice, a iznad nje zatrepere smokvini listovi, pa se sve opet umiri. Gledala je kroz grane i lišće u čisto i plavo nebo, osećajući se opušteno i srećno, stalno se osmehujući zbog nečega. Pokuša da čita, ali posle nekoliko rečenica zaključi kako nije spremna za to. Odloži knjigu i prepusti se uživanju.

         Već deset godina dolazi jednom godišnje u ovo malo primorsko mesto, u istu kuću, kod istih dragih ljudi, provodeći mirno odmor, gledajući u male oči zrelih smokava. Svake godine isto: kupanje, šetnje, jelo u istom restoranu... i mnogi sati provedini ispod male smokve uz plažu. Ali, njoj to nije bilo dosadno. Jutros je mirisalo i prosušeno, tek pokošeno seno i to je podseti na odmore provedene u planinama njene zemlje. Ipak, ovo se ni s čim ne da uporediti, mislila je Katrin. Ona je imala i svoj razlog da tako misli – niko od gostiju u kući nije bio bolje prihvaćen od nje. Za ovo mesto su je vezivale neke lepe uspomene. Sećala se kako je davno, još kao devojčica, s roditeljima dolazila u ovu kuću, ostajući gotovo po celi mesec. Osećala se slobodno, opušteno, kao da je u svom mestu i svojoj kući. Svi su je ovde cenili, voleli, ukazivali joj pažnju, čak i više nego što bi se moglo pomisliti.

– Kako lep dan – čula je glas gospođe Marije.

– O, da. Danas je zaista predivno.

– Doneću nam kafu u vrt – kaza Marija odlazeći u kuću.

Jutarnja kafa pod smokvom beše svakodnevni mali ritual koji su njih dve stalno ponavljale. Sa starim mesinganim poslužavnikom čije su ivice bile blago zaobljene a ručke s imitacijom slonove kosti, dve porcelanske šoljice, zdelicama za šećer, mleko i kafu, Marija bi dolazila laganim korakom preko travnjaka pod smokvu. Volela je tu ženu. Njihov odnos je bio prisan, s godinama sve prisniji. Ti stari usamljeni ljudi živeli su mirno, povučeno, sa besprekornim redom i umerenošću u svemu. Kuća im nije bila velika, ali je bila skladna, uredna, s dušom. Katrinka je bila zadovoljna. Ona je tu našla svoj mir i rado je dolazila. Domaćini joj nisu mnogo govorili o sebi, nisu ni nju previše zapitkivali. Onoliko koliko je bilo neophodno. To joj je odgovaralo. Povremeno bi je pozvali na večeru, ponekada bi ona njih izvela u restoran i time se sve završavalo. Ipak, neka pritajena obostrana ljubav postojala je među njima.

– Večeras imamo malu zakusku – prozbori Marija. – Dolaze nam gosti.

Katrin je pogleda odlažući šoljicu na poslužavnik. Pre nego što je mogla bilo šta reći, Marija nastavi:

– Bilo bi nam drago da nam se priključite. Malo društvo, ništa posebno.

– Pa... ne znam da li je zgodno.

– Zašto ne? To su naši stari poznanici iz Francuske. Kolet i Mirko.

Nakon malog ustezanja, Katrin je ipak pristala.

Dan joj je prošao u kupanju i razgovoru sa švedskim turistima. Mladi bračni par sa prekrasnim sinčićem koji se bio zalepio za nju. Celog dana morala je da mu crta, pravi kulu od peska, da ga uči da pliva... Roditelji su pokušavali da ga odvoje od nje, ali bez uspeha. Mali ju je zavoleo. Nije joj smetalo. Mislila je kako je i sama trebalo da se uda, da ima muža, kuću i jednog takvog mališana. Godine su prošle, a ona je, eto, sama. Nije joj bilo žao, ali je često pomišljala kako možda nije sve trebalo biti tako.

Pred veče, dok je sunce zalazilo za visoke vrhove planina i kupači odlazili s plaže, Katrin je odšetala do centra mesta da kupi neko piće i mali poklon za gospođu Mariju. Imala je dosta vremena. Nije trebalo da žuri. Koračala je lagano rivom, uzdignute glave, isturenih grudi, vitka i uspravna, još lepa i mladolika. Po njoj se videlo da je osoba koja je u životu znala sve podrediti sebi. Prefinjena lepota kroz svaki njen pokret i gest davala je sliku drage i prijatne žene. Često bi osetila kako se muškarci okreću za njom, za njenom elegantnom figurom i dražesnim hodom.

Sto je bio postavljen na verandi sa otvorenim pogledom na more. Samo zeleni vrt sa smokvama, trešnjom i nekoliko ukrasnih grmova delio ih je od plaže. U daljini se videlo nekoliko čamaca i čula muzika iz obližnjeg hotela. Veče je bilo prijatno. Ni toplo, ni sparno. Pirkao je blagi vetrić, mirisala borovina i more, prolazili su zaljubljeni mladići i devojke, deca s majkama što je sve davalo vernu sliku leta kome se uskoro bližio kraj.

         Katrin je sedela na čelu stola. Marija je insistirala da ona tu sedi jer se s tog mesta najbolje videlo more. Znala je koliko to ona voli. S njene leve strane sedeli su Mirko i njegova žena, a s desne Marijin muž Luka i Marija. Nakon upoznavanja, u početku se razgovaralo o tome gde ko živi, šta radi, kako je lepo ovo mesto, vreme, more... Katrin se trudila da bude srdačna. Primetila je odmah kako je Mirkova žena vrlo lepa, negovana i sigurno mnogo mlađa od njega. Njene crne oči titrale su kao žeravica, stalno se smejala, gestikulirajući rukama veselo je povremeno micala dugu kosu s lica i pokušavala da bude duhovita. Njoj je sve to lepo pristajalo. Slabo poznavanje jezika izazivalo je u pojedinim trenucima salve smeha. Ona se nije ljutila, nego se i sama od srca smejala.

Mirko je bio jedan od onih zagonetnih ljudi kod kojih je teško zaključiti šta misle. Krupne glave s malim, reklo bi se pomalo kicoškim brčićima, jakog tela, kosmatih grudi i ruku, pušio je i uglavnom puštao Kolet da priča. Bio je to čovek koji je Katrin na prvi pogled odbijao. Ona je verovala u svoj instinkt po kome je prvi utisak presudan: da ili ne. Nije to bila isključivost. Ne. Ali, Katrin je verovala u sebe da zna da proceni ljude i da se u tome nikada nije prevarila. Ako joj se neko na prvi pogled ne svidi, znala je da nema šanse da se to kasnije dogodi. Ta rezerva bi zauvek ostala. Katrin je primećivala njegove poglede sve češće usmerene prema njoj, čak pomalo bezobrazne i očite kada su bile u pitanju njene grudi ispod lagane večernje haljine. Trudila se da njen pogled bude upućen prema sagovornicima, a on je, opet, gledao samo u nju i kao da je govorio: samo vi pričajte, ja sam našao svoju žrtvu. Njoj je to smetalo. Poznavala je takve tipove. To su oni koji misle da mogu da imaju svaku ženu, da su superiorni, oni umišljeni i samouvereni pomalo sirovi muškarci.

– A sada ćemo moj profesor i ja da nazdravimo po još jednom ljutom. Pozivamo i dame da nam se pridruže – rekao je Luka točeći lozovaču u čaše.

Katrinka nije pila, ali, hajde, jednu može. Društvo je bivalo sve veselije. Veče je bilo prelepo. Jedno od onih koje se pamti. Opuštenost se osećala kod svih, samo je Mirko bio mačak koji vreba. Smeh je odzvanjao vrtom. Jelo je bilo ukusno, sve sami morski specijaliteti za koje je Marija bila prava majstorica. Zatim se točilo crno vino u bukarice. Neko izuzetno vino s ostrva koje je Luka sam pravio i čuvao za posebne prilike.

Katrin je prvo pomislila da je slučajno, tek tako – Mirkova noga ispod stola dodirnula je njenu natkolenicu. Uskoro se to ponovilo, sada već mnogo otvorenije. Pokušala je malo da se pomeri. Kada se to počelo dešavati sve češće, postalo joj je neprijatno. Splasnula je njena opuštenost i veselost. Osećala je neki grč i nedoumicu šta da učini. Vrhunac drskosti bio je kada je osetila njegovu ruku među svojim kolenima. Vreo plamen zapljusnuo joj je lice i doveo u stanje besa i bezizlaza dok je pokušavala da povuče haljinu naniže. Najradije bi ga tu pred svima pljesnula preko lica i napustila društvo, ali se suzdržavala. Nadala se da će prestati. Mislila je da će njen ljutiti pogled da odvrati drznika. Kada se to nije desilo, kada se njegova ruka počela zaletati sve češće, naročito u trenucima kada bi svi prasnuli u smeh nakon nekog ispričanog vica, Katrin odluči da nešto preduzme. Onog trenutka kada oseti njegovu ruku dublje, tamo gde joj nikako nije bilo mesto, kao opržena žeravicom naglo poskoči. Još je stajala kod stola držeći ruke na njemu i gledajući u tanjire.

– Šta vam je, Katrin? Nije vam dobro? – uplaši se Marija.

– Ništa – slaga Katrin. – Možda od vina. Vratiću se odmah.

Pošla je vrtom pa stepeništem i dugim hodnikom u kuću do kupatila. Glasovi u vrtu su zaumukli. Osećala se glupo. Uši su joj gorele, a krv navrla u glavu. Bila je ljuta, toliko ljuta da nije mogla da se prepozna. To je bio bes koji je svom snagom kipeo iz nje. To joj se nikada pre nije dogodilo. Kakav drznik, mislila je Katrin.

Stala je pred ogledalo, umila se, popravila nemarno frizuru, dugo posmatrala svoje duguljasto lice i duboke oči razmišljajući zašto se baš njoj to dogodilo. Nikakav povod mu nije dala. Taj ljigavac! Pored tako lepe i mlade žene. Kakva drskost, kakva drskost... odzvanjalo je u njenoj svesti.

Odjednom, novi šok. Iznenada je u ogledalu ugledala njegov lik. Stajao je iza njenih leđa s nekim glupim i samouverenim osmehom na licu. Katrin nije mogla da veruje svojim očima. Zadrhtala je od ljutnje i naglo se okrenula:

– Vi...! – procedila je ljutito kroz zube, želeći da ga smoždi.

On se i dalje glupo cerekao. Koraknuo je napred spustivši ruke na njena gola ramena, pokušavajući da je privuče i poljubi. Te šape ona nije mogla da otrpi. I, tada se desilo ono što je sigurno iznenadilo i njega i nju. Snažno ga je kolenom udarila u predeo donjeg dela trbuha, a onda još jednom dlanom preko lica i nosa. Bio je to iznenadni udarac neodmerene snage od koga zastaje dah. Videla je još kako on pada na kolena raširenih očiju, držeći se za trbuh i kako mu iz nosa curi tanak mlaz krvi. Katrin je uplašeno istrčala u hodnik, ostavljajući ga u toj smešnoj pozi, a onda je laganim korakom hodnikom i stepeništem otišla u vrt.

– Je li vam dobro? – povikali su svi u glas ustajući.

– Jeste, dobro mi je. To je valjda zbog lozovače i vina – slaga Katrin.

– Pošlo moja muš vama pomoć – kazala je Kolet.

– Izvinite, otići ću malo do mora – dodala je Katrin.

Svi su začuđeno gledali za njom dok je odlazila prema plaži.