KAD SU CVETALE LIPE

Osetio je odvejani miris cvata lipe koji mu se duboko zavukao u nosnice i podigao pogled da vidi otkuda dolazi. Taj opojni miris oduvek ga je privlačio i podsećao na detinjstvo kada se peo na stabla, brao cvetove i prodavao u zadružnom domu. Tako su radila i druga deca u selu i taj posao mu nije teško padao. Voleo je veranje po granama i zuj mnoštva pčela u njima. Taj posao donosio je i malu novčanu korist. Duboko udišući i lagano se okrećući u mestu potražio je pogledom lipovo stablo, ali nije video ništa osim glatkih debala bukava kroz čije se krošnje naziralo prostrano i duboko nebo.

Svež i mirisav vetar i dalje ga je na mahove zapljuskivao i nije odoleo da ne potraži izvor odakle dolazi. Zakoračio je prema ivici šume, jer se nadao da dopire s te strane. Vojnik, njegov stalni pratilac, takođe je pošao za njim. Sitne suve grančice krckale su ispod njihovih čizama. Vojnik je bio veoma mlad i plavokos, ozbiljan za svoje godine, ništa nije pitao, ali je znao šta je njegova dužnost i uvek ga je pratio u stopu. Bio je navikao na njegovu prisutnost i ništa mu nije naređivao, ako baš nije bilo neophodno, mada je smatrao da mu takva pratnja ne treba. Ipak, poštovao je naredbu više komande. Ćutao je, a i vojnik se ponašao na isti način. Znao je da mora biti stalno uz njega, da ga čuva i da mu je stalno na raspolaganju. Izvršavao je ono što bi mu povremeno bilo naređeno. Kao njegov pretpostavljeni bio mu je posebno drag i želeo je da se ugleda na njega.

Koračali su kroz šumu ćuteći nekoliko minuta, mičući poneku nisku lisnatu granu koja bi im zasmetala. Miris lipe, pomešan s čistim prozračnim vazduhom, postajao je sve jači. Ubrzavao je korak kao da želi što pre da dopre do te lepote. Uskoro su se našli na samoj ivici šume ispod visokih krošnji prepunih mirisnih cvetova. Bilo ih je nekoliko, visokih, prave lepotice. Pred pukovnikom i vojnikom je pucao horizont, pitomi brežuljci i u daljini raštrkane kuće crvenih krovova, a dole ispod njih, nisko i nedaleko, kao na dlanu, ležala je ušorena varošica koju je put razdvajao na dva dela, s visokim minaretom i jednom jedinom većom zgradom, verovatno školom ili domom kakvi su građeni po svim mestima nakon Drugog svetskog rata. Iza varošice zelenjela se uska reka krivudajući prema istoku. Pukovnik je dobro poznavao to mesto, a vojnik ga je prvi put video. Seli su na travu, prvo on naslanjajući se na stablo, a zatim vojnik, posmatrali i ćutali. Dugo, veoma dugo.

– Pukovniče – obratio mu se vojnik u jednom trenutku. – Pada noć.

Nije odgovorio ništa, samo je lagano podigao pogled i video kako su visoke krošnje lipa zarobile zvezde u treperavom nebu s njihovim magličastim sjajem. I srp meseca beše odskočio visoko iznad brda. Setio se kako je jedne slične junske noći ušao u Aninu sobu i ljubio njena drhtava usta, ostajući do zore, udišući sve te mirise mladog tela i mladalačke ustreptalosti. I kako su lipe i tada zanosno mirisale i kako bi bez njih sigurno sve bilo drukčije, ili se njemu samo tako činilo. Bez tih lipa i straha da će Anina mama banuti u sobu ne bi bilo te lepote. Slatki greh mladosti, mislio je.

Ko zna koliko bi još dugo sedeo tu opijen mirisom s odlutalim mislima, odsutan, da ga vojnik nije opet prenuo:

– Pukovniče, pada noć.

Ni tada nije odgovorio ništa, samo se nasmešio i podigao. Stajao je još trenutak tako vitak i uspravan, uredne uniforme, utegnute opasačem sa žutom kopčom, uprtačem i revolverom, očiju zagnjurenih u grane prepune mirisnih cvetova. Vojnik je takođe gledao gore i činilo se da sve razume. Prebacio je automat preko ramena i čekao da pukovnik krene.

Pukovnik je bio omiljen među vojnicima, sve od onog prvog dana kada se dobrovoljno priključio novoformiranoj vojsci u svom selu, ostavljajući do tada miran i uredan život u dalekom gradu. Tom već brojnom jedinicom nije imao ko da komanduje, a dvojica desetara nisu bila dorasli takvom zadatku. Već u prvoj borbi pokazao je izuzetnu sposobnost.

– Moji vojnici neće srljati! – govorio je brižno se odnoseći prema svakom pojedinačno kao da mu je najrođeniji.

Ni sam nije bio stariji od mnogo njih, mada je tu bilo dosta i starijih ljudi koji bu mu mogli biti očevi. Ispočetka ni disciplina nije bila na visini, a vojska bez dobrog naoružanja, bez uniformi i redovnog snabdevanja. Njegovim dolaskom stvari su počele da se menjaju i jedinica je svakim danom sve više ličila na dobro organizovanu vojsku. Dolazilile su grupe novih vojnika, a i nekoliko mlađih oficira. Uz svu odgovornost nije bio strog, nego odgovoran i promišljen. U časovima predaha najčešće su ga viđali s knjigom u ruci ispod kakvog stabla kako zaneseno čita. Bio je umeren u jelu i u svemu nekako skroman, veoma uredan, kao da mu oficirski poziv nije baš najbolje odgovarao.

Vojnici su i dalje pristizali uzbrdo na proplanak kada su se pukovnik i vojnik vratili. Na upit očima kapetana Veljovića vojnik je prošaputao:

– Mirisali smo lipe.

Nije bilo nikakve zlobe u njegovim rečima, nego iskrenog razumevanja i topline u tim teškim ratnim danima. Kapetanu nije sve bilo jasno, a nije imao ni vremena da više zapitkuje, nego je krenuo prema pukovniku poznajući njegovu pesniču dušu.

– Stigao je obaveštajac – izvestio je. – I sve naredbe su izvršene.

– Vrlo dobro, Veljoviću. Neka pristupi!

Pred jutro, dok je mesec još visio nad kućama s druge strane reke i treperave zvezde svetlucale nad usnulom varošicom, vojnicu su je opkolili. Pre nego što je noćno nebo počelo da bledi, pukovnik je stajao na ivici šume, na istom mestu ispod lipa, dvogledom osmatrajući varošicu. Bio je iznenađen obaveštenjem da neprijatelj ima dva protivavionska topa trocevca. Raniji izveštaji nisu o tome govorili ništa. Znao je da kasarna u obližnjem gradu u kojoj se nalazila regularna vojska nije pala, ali kako su se ti topovi našli u mestu i otkud su stigli, nije znao. Nije mogao ni da otkrije gde se topovi tačno nalaze, ali je kao iskusan oficir to naslućivao. Sigurno su ih povremeno premeštali i dobro maskirali. Bilo je tiho. Ipak se radilo o jednoj od najboljih jedinica kojom je on komandovao i o vojnicima na koje je bio ponosan. Pa ipak, briga i strah za svaki život nisu ga napuštali. Prave borbe su tek predstojale. Sve dok ne izbiju na veliku reku, ovaj deo teritorije neće biti zaokružen. Osvajanje varošice jeste manji zadatak, ali, ima li u ratu malih i lakih zadataka? Nema, znao je to. Tamo gde je u pitanju život ništa nije lako i on je iskreno žalio i svoje i borce neprijatelja u ovom besmislenom ratu. Video je kako prethodnica jedinice stiže nadomak prvih kuća, zauzimajući zaklone i da se još ništa ne događa. Kao da su na drugoj strani svi u dubokom snu.

Pukovnik je zalegao iza nekih drvenih trupaca i dalje pokušavajući da otkrije šta se dešava na suprotnoj strani. Nije video nikakve pokrete, nije čuo nikakav šum. U jednom momentu zabrinuo ga je zvuk koji je verovatno padajući izazvao jedan od njegovih vojnika, ali se nakon toga opet nije dogodilo ništa.

Da ne poveruješ, razmišljao je.

Dao je naredbu da se krene još napred. Ali, nakon izvesnog vremena bili su primećeni i započela je pucnjava. Tačno onako kako je i pretpostavljao, protivavionici su tukli s mesta na kome ih je i očekivao. Ne zadugo. Brzo su ućutkani prethodnicom koja se privukla savim blizu. Laknulo mu je.

Prava borba nije trajala dugo i on se nadao da niko od njegovih vojnika nije stradao. Pojedinačni pucnji koji su se čuli mogli su značiti svašta, da se neprijateljski vojnici u očaju još pokušavaju braniti, ili da neko od njegovih vojnika, i pored svih strogih naredbi, nepotrebno troši municiju. Znao je da sada predstoji čišćenje terena, najteži deo svake bitke, ali se nadao da je neprijatelj shvatio situaciju i to da je svaki daljni otpor besmislen. Pa, ipak, potrajalo je.

Još su na nebu bledo sjali grozdovi zvezda, a vazduh bio svež i providan, kada je stigao izveštaj da je varošica osvojena. Imali su dva lakše i jednog teže ranjenog vojnika, pa je pohitao prema njemu. Uhvatio je teže ranjenog za ruku i primakao se njegovom licu da ga prepozna. Laknulo mu je kad je doktor saopštio da rana nije opasna po život, da će sve biti u redu. Naredio je da se vojnik hitno transportuje u pozadinu i produžio kod druga dva vojnika. Radilo se o jednom starijem borcu i jednom mladiću koji je više ličio na dečaka i koji kao da nije shvatao šta mu se dogodilo, jer nije bio uplašen. Čuo se lelek na drugoj strani varošice. Znao je da to plaču žene za poginulim ili ranjenim svojim muževima ili sinovima.

Dok je jedna grupa vojnika nizbrdicom spuštala dva topa na cestu, druga je dovodila omanju grupu zarobljenika. Videlo se po njima da su uplašeni, ali ne svi. Kad su stupili pred njega, shvatio je da im je zapovednik njegov školski drug iz gimnazije. Stajao je ispred njih držeći se drčno i gledajući pukovnika pravo u oči, prkoseći malo raskoračen i ispršen. Oduzeli su mu oružje, ali su valjda zaboravili na kamu zataknutu za čizmu. Tek kada je pokazao prstom, jedan njegov vojnik ju je uzeo. Opasač i uprtač, sličan pukovnikovom, ostavili su mu.

– Sretosmo se mi opet, Begiću! – rekao je pukovnik. – Nažalost, u lošem trenutku.

– Trenutak je takav kakav je. Sreća je promjenljiva – odgovorio je drsko. – Ne nadajte se da će takvo stanje i ostati.

– Jesi li baš siguran? – sasvim mirno je upitao pukovnik. – Šta vam je to trebalo? Zar nismo mogli živeti u slozi, u zajedničkoj državi i bez krvi?

– Sve je to između nas bilo vještačko, kakva je bila i Jugoslavija – drčio se kao da nije bio svestan gde se nalazi i u kakvom je položaju. Ostali njegovi vojnici imali su oborene glave. Lelek žena i dalje je jezivo dopirao do njih.

– Je li? Neće biti, Begiću. Seti se kako ti je baš ta Jugoslavija dala stipendiju za školovanje i sve pogodnosti, a mnogima nije.

Brzinom se prisetio kako je kao siromašni mladić otišao u vojnu školu, samo zato što ga njegovi nisu mogli poslati na studij književnosti, a eto, njemu, Begiću, država je dala stipendiju da je studira u dalekom gradu.

– Svejedno, neka je nema! – drsko je nastavljao. – Niko za njom neće žaliti.

– E, da vidiš, Begiću, ja hoću... bogme hoću.

– Žali, žali uzalud. Neće je biti.

Jedan vojnik ne otrpi i zamahnu kundakom, ali pukovnik podiže ruku. Vojnik pun besa i iskrivljenog lica nevoljno postupi po naredbi, grizući usne. Dok su tako kratko stajali, odjednom je pred njih dotrčala mlada žena u laganoj spavaćici, raspuštene kose i zagrnuta velikom maramom, pokušavajući da u očaju zagrli Begića. On je pridrža, ne dozvoljavajući da sklopi ruke oko njegovog vrata, a marama skliznu na tlo. Tada se žena naglo okrenu i spusti na kolena ispred pukovnika, ridajući sklopljenih ruku:

– Govorila sam mu, govorila... ali nije vrijedilo – gušila se u rečima. – Šta nam je sve ovo svima trebalo? Svi su poludjeli.

Pukovnik mahnu rukom i vojnici povedoše zarobljenike. Žena je i dalje ridala, lica oborenog prema zemlji. Njeno mlado sklupčano telo, s oblim kolenima i razgolićenim rukama na travi, u laganoj pastelnozelenoj spavaćici, behu tužna slika koja je ganula pukovnika. Bio je rat i on sam malo šta je mogao da promeni. Nije mogao da učini ništa, a ipak mu je svega bilo žao.

– Idite kući, ženo! – reče podižući pogled prema istoku s kapljom neba u zenicama i plavih očiju punih svetlosti prolećne zore.

Rumena svetlost sunca samo što nije pljusnula po krovovima i jasno se nazirala iza brda. Pukovnik oseti treptaj toplog junskog dana s opojnim mirisom lipa koje cvetaju, junskog dana s mirisom koji osvaja, i ponovo potraži otkud on dopire. Tek tada primeti da se i ovde nalazi među njima, u ulici lipa, s obe strane.

Begićeva žena je i dalje kao napušteno mače cvilela grčevito stežući šaku zelenih vlati. Kosa joj beše prekrila celo lice padajući prema tlu, a povijena leđa sa istaknutim lopaticama su se stalno tresla. Tada pukovnik, dok je podizao njeno krhko i sitno telo, primeti kako sve veći broj ljudi izlazi na ulicu, bez straha, kao nekog sasvim običnog dana. Počinjali su da se skupljaju u grupu i kreću prema pukovniku. Vojnici repetiraše puške na gotovs. Muškarci i žene su odlučno i lagano koračali napred. Ispred njih se isticao visok stariji čovek sede kose, odlučnog koraka i uspravnog hoda. Kad su bili sasvim blizu, on se izdvoji i priđe ženi koju je pukovnik još pridržavao.

– Dođi, kćeri! – reče hvatajući je ispod ruke i nastavi obraćajući se pukovniku: – Znajte, gospodine, niko od nas iskreno nije ništa od ovoga želio. Vjerujte nam. Samo želimo da živimo u miru kao nekada. Sve je to neko drugi zakuvao. I pustite nas da na miru odemo.

- Idite – reče pukovnik. – Niko vam ništa neće, garantujem vam.

Nikako nije mogao da se seti otkuda poznaje ovog čoveka, ali je bio siguran da se s njim ranije sreo, nekad i negde, u gradu koji je trebalo tek zauzeti na putu prema širokoj reci. Verovatno je to nekim povodom bilo u kući ovog čoveka. I tu ženu koju je on odvodio, možda je ranije kao devojčicu, činilo mu, isto tako tada video. Pokušavao je bezuspešno da se seti otkuda poznaje njene tople duboke oči. Nije mu uspevalo. Možda i zbog trenutaka u kojima se nalazio.

Oni su polako odlazili niz ulicu, a on je s vojnicima i dalje stajao na istom mestu posmatrajući ih u punoj svetlosti sunčevog bleska koji se izlivao u dolinu.