LEPTIR KOJI JE ODLETEO

Za Ani, posthumno

Načas sam pomislio da će zaplakati, jer su mu se oči ovlažile. Dotad je sedeo potpuno sam, prekrštenih nogu, za stolom pored mene, u pozlati večernjeg rumenila, na terasi kraj oljuštenog zida, s čašom crnog vina u koju je netremice gledao. Kao da i nije imao nameru da ga popije, nešto je nerazgovetno mrmljao, pogledavši me u tom trenu. Bili smo jedini gosti na terasi restorana, osim konobara koji je stajao u okviru vrata. Oktobar je zarudeo u brdima i sunce je počinjalo da gasne, a po još svetloplavom nebu na istoku plovili su beli oblaci. Kiša je danima padala i očistila vazduh. Vraćao sam se iz sela i zaustavio kraj auto-puta da nešto pojedem.

On me ponovo pogleda i reče:

– Gospodine, mogu li sesti za vaš sto?

Tada nam se pogledi sretoše i videh da u njegovim plavim očima ima nešto veoma tužno. Lice mu beše ispijeno, duguljasto, pravilnih crta, a kosa iznad visokog čela smeđa i mekana. Nisam se odmah snašao i na trenutak sam ga nemo gledao, a onda rekoh:

– Samo izvolite.

– Oprostite – reče prilazeći s čašom – jednostavno osećam potrebu da s nekim razgovaram.

Konobar je u tom trenutku iz kuhinje upravo doneo moje jelo i piće. Nisam počinjao da jedem čekajući da on sedne. Dok je sedao videh kako mu licem prelete nešto kao slabašan i bolećiv smešak i kao da mu se iz usta ote tih uzdah. Ponudih ga da nešto i sam pojede, ali on to zahvaljujući odbi.

– Samo vi jedite, gospodine! – reče gledajući nekud preko mene. – Meni nije do toga.

Držao je obema šakama vino, kao da ga želi zagrejati, ali ne otpi ni gutljaj.

– Osećam da vas nešto teško muči – upreh pogled u njega. – Ili mi se to samo učinilo?

– U pravu ste, gospodine. Velika me je nesreća snašla. Zato mi je i potrebno društvo, da ne poludim. Samo vi jedite.

Počeh da jedem, očekujući nakon prvih zalogaja, kada sam podigao čašu s pićem, da će i sam učiniti isto. Ništa se ne desi. Stiskao je to staklo kao da će mu pobeći.

– Ne mogu da se nosim s bolom...

Pogledah ga ne znajući šta bih rekao, ali mi je svaka njegova izgovorena reč govorila da je tog čoveka snašla neka velika nevolja. Nekako sam ga sažalevao videći ga u tako jadnom stanju, ali nisam naslućivao šta bi to moglo biti. Čekao sam da mi sam otkrije.

– I sada čujem i vidim njeno ljupko i malo lišce, podignuto uvis, na kuću koju smo gradili i čujem kako me igrajući se otegnuto zove: Jojooo, Jojooo... Tada je imala tri-četiri godine, ne više. Volela je životinje, naročito mačke i pse, imam mnogo  njenih fotografija s tim ljubimcima.

Ništa nisam razumeovao, gledao sam ga saosećajno naslućujući da je nekoga dragog izgubio, očekujući da mi kaže još nešto što bi priči dalo nekakav smisao.

– Znate, nismo imali svoje dece, a ona nam je bila kao kći – nastavi on – sada je više nema. Otišla je zauvek, a ja se s tim ne mogu pomiriti. Znam da svetom vladaju bol i patnja, ali mene to dosad nije doticalo. Ovaj svet nije pošten, nepravda...

Kao da se zagrcnuo i videh da mu niz lice zaista potekoše suze. Prestao sam da jedem i nemo sam posmatrao tog tužnog čoveka. I odjednom sam shvatio kako ga sve više razumem i sažalevam.

– Od njenog rođenja pa sve do sada ona je uvek bila s nama, kao da je naše dete. Iako to nije ista krv, bila je kći moje šogorice, ja sam je iskreno voleo. Kada je ne bi bilo neko vreme u našoj kući, u stanu koji je bio namenjen samo njoj, želeo sam da što pre dođe. Da kuća oživi, da razbije tišinu. A kada bi došla, ponašajući se u njoj kao najrođenija, slobodno i ponekada malo nemarno, ostajući duže, želeo sam da ode. I tako se to uvek ponavljalo. Šta vam je gospodine trideset i jedna godina, ništa! Kao da nisi ni živeo, kao da si samo proleteo ispod neba.

Ni gutljaj da otpije. Shvatio sam da je ta devojka umrla i da on zbog toga duboko pati. Bio je potpuno skrhan bolom što se osećalo na svakom njegovom deliću tela.

– Bila je veoma lepa i bez obzira na godine, gledajući je, potpuno sam razumeo ovu novu generaciju. Tetka se ponekad na nju znala ljutnuti, a mi se samo pogledamo i sve smo bez reči shvatali. Supruga i ja pomagali smo joj na sve načine, voleli i pazili, pa i ovu zadnju godinu teške bolesti stalno smo bili uz nju.

 I dalje sam ga gledao i želeo da kaže što više kako bi priča bila potpuna.

– A onda je iznenada došla ta teška bolest od koje nije bilo spasa, mada mi to nismo shvatali i mogli prihvatiti. I sada ne znam da li se zaista radilo o bolesti koja se nikako nije mogla izlečiti, ili o grešci lekara.

Potpuno sam bio prestao da jedem, otpio sam gutljaj pića i mahnuo konobaru da može počistiti sto.

– Jednom sam je vodio u Beograd, poželela je da ga vidi, pa smo se lepo proveli. Kupih joj tada jednu majicu, marke Moscino, čini mi se neka poznata marka, pa mi je sada još teže kada vidim fotografiju na kojoj je ona u njoj, mlada i nasmejana. U pola noći su nam jednom trgovci koji su uređivali izlog otvorili trgovinu da joj kupim i sandale koje su joj se svidele.

Izvadio je fotografiju devojke s modernom belom majicom našaranom crnim kroki linijama u obliku srca. Sedela je za stolom na terasi nekog kafića, s tamnim naočarima, široko osmehnuta, prepuna života i sreće. S prekidima mi je ispričao mnoge sitne događaje koji su mu padali na pamet, sve vezane za tu devojku. Kako je ta bolna priča tekla i sve više zaokupljala moju pažnju, on je sve vernije slikao njen lik. Učinilo mi se na tren kao da sam je i sam poznavao.

– Imao sam psa kolija, Lesija, četrnaest godina je bio s nama. Kupila mi ga je supruga kada sam ostao bez posla, da ne budem sam dok ona radi. Ni s kim drugim nije hteo u šetnju, a kada bi se ona pojavila poludeo bi od sreće i odlazio kud god je poželela.

Ćutao je neko vreme gledajući u sto. Videlo se da ga bol razdire. Ni sam nisam nalazio pravu reč utehe, pogotovo za nekoga koga prvi put vidim, ali sam mogao da shvatim.

– Tek kada nekoga izgubimo, gospodine, postanemo svesni koliko smo ga voleli i koliko nedostaje. Dok je pored nas, sve je nekako obično i normalno. A onog junskog dana kada smo se poslednji put opraštali od nje, gde je uglavnom bilo mnogo mladih njenih prijatelja, dok sam podruku vodio njenu žalosnu mamu, odjednom sam na vrelom asfaltu ugledao velikog lšarenog eptira. Učinilo mi se da je mrtav, sklopljenih krila, kao da je tu zastao i da je spržen suncem. Ali on je poleteo ispred mog koraka i nekoliko puta okružio oko naših tela.

„Znam šta to znači, ali ti neću reći“, rekla je šogorica.

– Ležeći ovog leta na plaži pored mora – nastavi on – na istom mestu gde smo ko zna koliko puta puta bili zajedno, opet je do mene doleteo sličan leptir velikih šarenih krila. Uporno je leteo oko moje glave, a ja sam rekao: Tu sam, Ani! Odemo na njen grob, a jedna ptičica doleti i javlja nam se. Moja šogorica mi da znak. Opet tako ovog leta ležim na plaži, razmišljam koliko mi nedostaje i kraj glave ugledam neku nepoznatu ptičicu, možda ispalu iz gnezda, tako mi se učinilo, a možda samo žednu od žarkog avgustovskog sunca. Uzmem je onako drhturavu u ruku, u čep od plastične boce natočim vode, hoću da je napojim... ali ništa. Ona mi nakon nekoliko trenutaka ugine u ruci. O, Bože!

Vidim da ima potrebu da priča i puštam ga. Događaji se ređaju, on budi uspomene, setne, bolne. I kao da mu je od njih lakše. Povremeno me pogleda i u njegovih očima primećujem zahvalnost.

– Sada dok šetam Rajskom cestom uz more, kuda je ona godinama šetala s nama, ili sama s mojim psom Lakijem, pitam se da li je Bog poveo tom stazom tu ptičicu. Ona je to zaslužila.

Oči su mu bile pune suza. I sam sam osećao neizmernu tugu, kao da sam izgubio nekog bliskog. Ćutali smo gledajući u sto. On je i dalje čvrsto stiskao čašu, punu.

Neka gusta tišina obavijala nas je svojom paučinom. Ni automobila nije bilo na auto-putu. Sunce nas je zablesnulo poslednjim zrakama. Pogledao je u zarumenjeni zapad padajući u duboko i još veće očajanje. Tu i tamo opet bi prozujao poneki automobil, pa bi se sve utišalo. Sedeli smo, nepomično.

Odjednom je na naš sto sleteo leptir.

Ili mi se to samo učinilo?