DAMA S TRAJEKTA

Stajao je nepomičan na plaži od najsitnijeg peska, ukotvljenih stopala, vezan kao sidrom. Visok, koščat, razbarušene kose, još privlačnog mladolikog izgleda mada je bio zašao u sedmu deceniju. Prezreli suton nalivao se u stešnjenu kotlinu i na malo ribarsko naselje, nalik na kočoperni gradić, uskih kamenitih uličica, oronulih fasada, crvenih krovova, čiju je idiličnu lepotu poslednjih godina, kao i u drugim mnogim mestima uz obalu, narušila nagla izgradnja većih apartmanskih zgrada namenjenih tržištu i koje su nezgrapno štrčale između starih primorskih kuća. Time je ovo simpatično mesto mnogo gubilo.

Na sebi je imao kratke pantalone svetle boje, mornarsku majicu na sitne pruge i slamnati šešir širokog oboda, koji je povremeno skidao i mahao njime ispred nosa, kao da se brani od komaraca. Lice mu beše preplanulo od sunca, kao i ruke i čvrste noge sa vidljivo belim zrncima soli, naročito po maljama. Svakog trena udisao je širinom pluća miris mora i miris leta koji je toliko voleo, prepuštajući se tom užitku potpuno, pomalo začuđen i razočaran ostalim kupačima koji su plažu napuštali čim bi sunce prosulo zadnje zrake mirnom površinom mora. Nije shvatao šta to te ljude tera da se tako naglo i užurbano podižu, pakuju stvari i odlaze propuštajući ono što je po njemu najlepše, večernji smiraj i morsko plavetnilo po kome se voda leska kao zlataste pločice. Kuda to žure, pitao se zagledan u svu tu lepotu vode, mirisa lavande, borova i drugog primorskog bilja i večernje tišine. Ostajao je poslednji sedeći zavaljen u svoju platnenu stolicu na rasklapanje, zagledan u rumenilo sunca sve do njegovog iščeznuća, potom bi ustajao i bos zastajkujući dugo šetao plažom uz vodu čiji su talasi zapljuskivali pesak, poravnavajući otiske stopala kupača koji su otišli. Neometan ni od koga, utonuo u neka svoja razmišljanja, koja možda i nisu bila neke teške brige, kako se moglo činiti, pognute glave, išao bi s jednog na drugi kraj plaže očito veoma uživajući u tome.

Kada se pre nekoliko godina pojavio u mestu i kada su ga meštani počeli u prolazu primećivati, brzo su zaključili da je to neko od onih dođoša koji su kupili apartman, ne nameravajući da se duže zadržavaju u njemu, osim za vreme letnjeg kupanja. S njim nije bilo tako. On je tokom godine, uglavnom kada je toplije, već početkom ranog proleća pa sve do kasne jeseni, dolazio i ostajao dugo. Na pozdrave jedva da je odgovarao. Ni s kim nije uspostavio kontakt, ni s kim se nije zbližio, kao da je namerno izbegavao poznanstva i kao da mu nije bilo stalo do njih. Od prvog dana ručavao je u restoranu Lavanda, zauzimajući uvek isto mesto na terasi gotovo nadnesenoj nad more. Uz jelo je pio po čašu dobrog crnog vina, ponekada i drugu, ali nikad više. Bio je umeren u svemu. Za stolom je nakon ručka ili večere ostajao dugo, često čitajući novine, knjigu ili posmatrajući pučinu po kojoj su klizile ribarske barke uz jednolično brektanje motora. Konobari su bili navikli na njega i nije im smetalo njegovo nešto duže ostajanje za stolom, jer u restoranu i nije bilo neke gužve, osim tokom jula i avgusta.

Svi su, ipak, zapazili da on ima neku svoju muku s kojom se rvao, nešto što ga je tištalo i od njega stvaralo samozatajnog čoveka, koji, eto, i sada stoji kao ukopan u pesku, malo oborene glave, sa šeširom u ruci, poboden kao spomenik i kao da i ne namerava da se pomeri. Naravno, nisu mogli ni naslutiti kakva je velika tragedija zadesila ovog čoveka i koliko su veliki njegova patnja i bol. Oni, dobroćudni meštani i mahom ribari, ne bogati, ali ne ni siromašni, odrasli na škrtoj ostrvskoj zemlji, koja je malo davala a mnogo iskala, i koji su to malo što su imali ljubomorno čuvali, da stigne do iduće berbe, da je zatražio, rado bi podelili to što imaju, čak i bol. On ništa nije tražio, samo to da ga svi ostave na miru, sam doprinoseći tome na način da je kao senka promicao kraj njih, tih, skrušen i odsutan. Viđali su ga u dugim šetnjama pored mora, između borava nagnutih prema vodi, daleko od mesta. Išao je polako uvek pognute glave, samo ponekad osmotrivši neki novi predeo, a onda opet pogleda uprtog u tle, kao da nešto traži. Isto je bilo i u uskim strmim uličicama, popločanim uglačanim kamenjem, među kućama čiji se malter sa fasada runio nagrizen solju koju je bura unosila među njih. Ljudi mu se nisu obraćali, posle prvih pozdrava na koje je škrto odgovarao ili ostajao bez njih, shvatili su da je najbolje prepustiti ga njemu samom. Posmatrali su ga, ponekada povevši razgovor o njemu, nagađajući štošta, a onda se prepuštajući svojim poslovima i brigama. Jer, on je bio samo još jedan novi povremeni stanovnik u njihovom mestu, istina koji se duže tu zadržavao od ostalih, ali su se pomalo navikavali na te nove pridošlice koji su želeli imati nešto svoje na moru. Neki od njih su stvarali prisna prijateljstva, kupujući ujutro svežu ribu koju su ribari prodavali na obali odmah iz barki, suve smokve ili maslinovo ulje.

Znao se ponekad zadržati na obali gde bi ribari izvukli svoje stare drvene barke, sasušene i oštećene, vešto ih popravljajući, menjajući po neko njeno rebro, bruseći i bojeći. Posmatrao je poizdalje kako to rade, ne smetajući, ne zapitkujući; samo stojeći i odsutno zureći kao da gleda kroz njih. A i oni su njega ostavljali na miru, kao da kažu: Neka gleda, nama ne smeta. Radili su to zaneseno, zaboravljajući potom na njega, koji bi se nakon nekog vremena neprimetno izgubio. Tek bi primetili da ga nema, ili u daljini videli kako odlazi prema molu.

To i beše najintersantnije za njih, to što svako veče, lepo obučen, zavisno od godišnjeg doba, laganim korakom odlazi dugim molom na njegov kraj gde se zaustavljao poslednji za taj dan pristigli trajekt. Činilo se da nekoga čeka, da u mnoštvu očekuje da se neko napokon pojavi. Stajao bi po strani uz visoki kameni zid koji je s jedne strane na molu služio i za odbranu od visokih morskih talasa, sada podignute glave koja pomno prati svakog putnika koji izlazi. Putnici su izlazili, dočekivani zagrljajima onih koji su ih sačekivali, glasno se dovikujući, vukući stvari. Poneki bi se nenamerno očešao o njega, izvinjavajući se ili ne, a on, kao da nije mario ni za šta, samo bi se malo pomerio i ostajao tako da stoji. I čeka. Čeka da se i poslednji putnik iskrca, a kada bi trajket napustila i posada, uverivši se da taj neko koga je čekao ni tog dana nije došao, okretao se i vraćao u apartman.

I tako danima. Uvek ista slika, uvek ista duboka tuga u njegovim očima zbog nekoga ko nije došao, a on ga je s nestrpljenjem očekivao. Trajekti su svaki dan dolazili i odlazili, on je uporno čekao, a niko ni dalje nije dolazio da bi se pozdravio s njim. Ljudi su pomislili da on to čini tek tako, iz navike, bez nekog posebnog razloga, samo da mu prođe vreme.

Jednom je na povratku prilazeći štandu od Lucije kupio zdelicu suvih smokava, zadržavajući se nakratko i prozborivši nekoliko rečenica s njom. Crnpurasta Luci, kako su je od milja zvali, bila je starija devojka bujnih usana, koja se iz nekog razloga nije udala. Gledala ga je prodornim pogledom i odmah joj se svideo. Želela je duže s njim da razgovara, ali je on plativši i učtivo se zahvalivši otišao uzbrdicom birajući hlad na onoj strani ulice suprotno od mora.

Drugi dan se ponovo zaustavio i ponovo kupio zdelicu smokava, rekavši da su veoma ukusne. Lucija se ponovo trudila da zapodene s njim duži razgovor, a on je na svaku njenu rečenicu ili pitanje odgovarao vrlo kratko i nezaintersovano. Ipak je zapitao da li poznaje neku ženu koja bi mu bila spremna povremeno temeljitije očistiti apartman. Kada je Lucija, sva ozarena i ponadavši se nekom čvršćem poznanstvu, rekla da bi sama to mogla učiniti, da ima vremena i da joj je novac potreban, prihvatio je.

Došla je jednog jutra u njegov apartman, a nakon nekoliko izmenjenih reči i uputa, on ju je iznenađenu ostavio samu da radi i otišao u šetnju. Lucija se pomalo razočarana bacila na posao, prvo pažljivo razgledajući svaku sitnicu, ne dodirujući je bez potrebe, sklanjajući nepotrebne stvari. Pogled joj je privukla veća fotografija uokvirena u jednostavan crveni okvir od lakovanih tankih letvica sa koje su joj se osmehivale dve žene, verovatno kćerka i majka, pomislila je. Dugo ih je posmatrala. Naprosto je bila opčinjena njihovim izgledom, odećom i osmesima koji su plenili. Iz razmišljanja ju je trgao zvuk zidnog sata nakon kog je nastavila rad. Završivi posao sela je na stolicu i dalje posmatrajući tu fotografiju, pitajući se i nagađajući ko bi mu to mogao biti. Kada se nakon dužeg vremena vratio u stan, ponudio je pićem, nakon kog su se brzo rastali. Platio joj je više nego što bi takav rad mogao koštati, kratko prozborivši:

– Ja sam Filip.

Dolazila je povremeno u njegov apartman, dotjerana, pažljivo našminkana i sva ozarena, i uvek se ponavljalo isto. Nakon obavljenog posla, popijenog pića, preuzimanja novca, možda nekoliko reči, rastajali su se brzo. Lucija o njemu nije doznala ništa i bilo je kao i na početku. Kopkalo je mnogo stvari i želela je da se s njim zbliži, ali on nije pokazivao ni najmanju želju za to. Samo bi joj učtivo zahvalio i zamolio da dođe nakon određenog vremena.

Krajem avgusta, u predvečerje, pri samom kraju leta, kada se trajekt zaustavio uz mol, Filip je kao i obično ponovo stajao na svom starom mestu. Putnici su uobičajeno izlazili i odlazili. Tada se na mostiću pojavila jedna žena sa šeširom na glavi i laganom torbom u ruci. Vitko telo joj je stezala ručno oslikana lepršava haljina. Njen čvrst i odlučan hod u sandalama s povišenom potpeticom odavao je sliku otmene dame. Odmah se videlo da je znatno mlađa od njega. Filipu se lice ozarilo, osmeh mu je prekrio lice, zakoračio je prema njoj i privio je u dug zagrljaj.

Njen glas, njen hod, baršunsta koža, grudi, pregib vrata, njene još vidljive jamice na licu, oči boje neba u vodi, sve je nakon toliko godina na njoj ostalo isto. Filipu je srce zaigralo kao srednjoškolcu. Stajao je trenutak pred njom i kao da nije verovao da je ipak došla.

Prolazeći pored Lucije, primetivši je u poslednji trenutak, zastao je da kupi smokve. Nasmešio se rekavši ženi pored njega da sačeka. Dodajući nekoliko plodove za tačnu meru osmotrila ju je od glave do pete i prepoznala jednu od žena s fotografije. A kada su njih dvoje produžili dalje, Lucija je kao skamenjena stajala i zurila u njihovom pravcu, zaboravivši da usluži sledećeg kupca koji ju je požurivao.

Sledećih dana meštani su ih često viđali zajedno. Srećući ih u šetnji, na plaži ili dok su ručavali u Lavandi, primetili su veliku promenu na njemu. Odjednom je živnuo i bio drugi čovek. Veselo se osmehivao i nešto uz pomoć nemirnih ruku objašnjavao ženi, što je ona povremeno znala popratiti veselim kikotom.

Polovinom septembra, s još vrelim suncem, toplim morem i noćima punim zvezda, viđali su ih kako sede na sprudu i na maloj barci koju je voda tu izbacila. Žena, ili devojka, niko nije saznao šta je i ko ona, na sebi je imala svilenu haljinu s diskretnim, jedva vidljivim akvarelnim ružama i kosu raspuštenu niz leđa. Njene vitke ruke, gledane iz daljine, dok mu je nešto objašnjavala, mogle su značiti radosno oslikavanje nekog događaja ili svađu. Videlo se da je on sluša, miran i oborenog pogleda. A kada bi ustali i počeli šetati uz more, njihove su se figure kao dve tamne senke ocrtavale naspram sunca. Šetali bi dugo, kao što je i on ranije sam činio, a onda odlazili u apartman i u njemu nestajali, zaboravljeni i daleko od pogleda znatiželjnih meštana. Niko više nije ni razmišljao o njima, osim Lucije koja više nije odlazila da čisti apartman.

Filipu se san vratio. Ta žena koju je toliko dugo iščekivao, zbog koje je i kupio apartman u mirnom ribarskom mestašcu na moru, sada je bila tu. Bio je sav ispunjen srećom i žurio je nakon što bi pokupovao potrebne stvari da se što pre vrati. Ona bi za to vreme sedela unutra ili na terasi zureći u plavetnilo mora i ispraćajući pogledom prolaznike, barke i trajekt koji se zaustavljao kraj mola.

U kasnu jesen, kada dani postaju mirniji, mesto opusti, nestane vreve i buke, a neka pritajena seta se uvuče u sve stvari i ljude, kada sve postane opuštenije i bez žurbe, meštani su primetili da se Filip ne pojavljuje na ulici. Umesto njega žena koja je stigla tarajektom sama je izlazila u kupovinu namirnica i po novine. S nekoliko kupljenih sitnica užurbano se vraćala u apartman i više se nije pojavljivala ni na ulici ni na terasi. Ljudi su pomislili da je on nekuda neopaženo i nakratko otputovao, ostavljajući lepu ženu u apartmanu i da će se svakog časa pojaviti. A kada se danima i danima nije pojavljivao i kada su se uz zavijanje sirene pred apartmanskom zgradom tog jutra koje beše pritisla neka gusta tišina zaustavila kola hitne pomoći, bili su mnogo iznenađeni videći kako na nosilima iznose Filipa, omršavelog i bledog.

Nakon nekoliko dana i odlazaka u bolnicu u obližnji grad na kopnu, u smiraj dana sa kosim zrakama sunca, polupraznim trajektom je otputovala i zagonetna dama. Dok se trajekt lagano odlepljivao od mola stari ribar Fran, slažući ribarsku mrežu u barku, nemo je pogledao u svog pomoćnika koji se na brzinu prekrstio.

– Prošao je još jedan život – reče s nemalom setom u glasu. – Onaj njen, ona senka od čoveka, čekao je da se ova dama pojavi pa da umre.

Drugi ribar je netremice pogledom pratio trajekt i damu na njemu.

– Da nije došla, još bi on disao, šetao uz more i odlazeći na mol čekao da se pojavi.

Vratila se još jednom, kada je zima već ozbiljno počela da nagriza, da sredi papire i proda apartman. Filipa niko nikada više nije video, a uskoro ni razmišljao o njemu, zaboravili su ga svi, osim Lucije.