KAP NA DLANU

Možeš razgovarati sa stvarima,
Sa školjkama i ribama,
Dok držiš kap mora na dlanu.


Možeš da čuješ žubor reke,
Čak i na ovoj daljini, što da ne,
I da prepoznaš tu kap,
Koja je potražila tebe,
Dolazeći iz zavičajnog brzaka.


Možeš da osetiš miris metvice,
Ili lipa nabreklih od bujnosti,
Koji je ona sačuvala dugo putujući
Između cvetnih livada i bregova,
Ispod sunca i zaleđene mesečine,
Da bi blesnula u očima jutarnjeg mora.


Možeš da prepoznaš žuta žitna polja
Čak i na malom žalu od belog peska,
U sjaju popodneva i zelene tišine,
Kad se večernji vazduh komeša
I oblaci počinju da tamne naspram
Maslina, mora i večernje rumeni,
Jer te tvoja reka potražila
U toj jednoj jedinoj kapi, što da ne.


Možeš u tužnoj lepoti jeseni,
U trenutku snene očaranosti,
U toj kapi reke pomešanoj s morem,
Da vidiš i oči jedne dugokose devojčice
Koju si prvi put ljubio davno i
Koja je sada sigurno već pomalo seda.


Možeš osetiti tu nit između nje i tebe
I kako zategnuta nit kroz sve vreme
Neprekidno treperi, i teče, zašto ne.
Ta reka.